„Пријатељи деце“ Нови Београд-Награђени радови

Новембар, 2019. године
Награђене ученице са наставницом

Ученица: Вишња Симовић Савић 6/2, друга награда,
наставница Вера Поледица

Мачка

Кад из тмине ноћи блесну као златне очи,
кад чујеш ту притајену рику
и видиш тај реп што је увек немиран
препознаћеш свима познатог лијиног лукавог сарадника – мачку.

Кад угледаш те шапе
што су некада тумарале дивљином,
кад се сетиш те тихе песме предења
која те подсећа на брке што приповедају о мудрости те прастаре лозе.

И свака мачка има свој трон,
кућна мачка седи на прозорском окну,
рис је пронашао свој дом у грању виског дрвећа,
пума се пење на неки високи камен,
а цар свих животиња лав
њему не треба посебно место
јер његов трон је његово лавље срце.

И то су списи које нам мачке приповедају предењем,
мјаукањем певају химне мудрости,
у њиховим дубоким бунарима среће спознајемо себе.



Софија Полић, 5/3
друга награда,
наставница, Александра Тошић

ЛУКИЋЕВА ЗАВРЗЛАМА

Једног сасвим нормалног дана шетала сам по земунском парку са другарима. Било је лето и сви смо били напољу. После неког времена моја другарица Уна и ја кренуле смо кући.
Ишле смо аутобусом, али – после неколико минута – у аутобусу је почела да се спушта црна магла, коју сам само ја могла да видим. Због тога сам изашла из аутобуса и наставила пут преко кеја.
У даљини сам видела необичну силуету човека у црном. Имао је црн шешир, црне панталоне, црне ципеле и, што је најчудније, имао је црну бунду, иако је напољу било скоро четрдесет степени. Окренуо се ка мени и почео да трчи. Успаничила сам се када је био око два метра испред мене. Застао је и у моју руку ставио нешто, а затим нестао. Отворила сам руку, у њој је била мала метална кугла на којој је било црвено дугме где је писало: „ЛУКИЋЕВА ЗАВРЗЛАМАˮ. Из радозналости сам га притиснула.
Испред мене се појавила пудлица, сва дотерана, а на огрлици јој је писало: „ФИФИˮ.
– Помози ми, молим те! – рекла је Фифи.
Почела сам да се шамарам, мислила сам да само сањам. Нисам се будила, а Фифи је цвилела и молила за помоћ:
– Молим те, узми мој поводац и бежи јер не желим да будем са мојом власницом! Она је зла према мени!
– У реду! – рекла сам зачуђено.
– Скидај руке, ти тамо, са моје Фифике! Одмах! – рекла је нека стара жена.
– То је моја газдарица. – рекла је Фифи.
Узела сам Фифи у руке и опет притиснула оно дугме. Створиле смо се на неком пешачком прелазу, не знам ни ја где. На том пешачком била је мала девојчица са својом мајком.
– То је сигурно Јасна. –рекла сам. Морамо да јој помогнемо пре него што се саплете и падне. – рекла сам.
– Да, кад си то схватила? – рекла је Фифи.
– Ти си баш брбљива куца! – рекла сам.
– Знам то! – рекла је дрско Фифи.
Док смо се Фифи и ја расправљале, Јасна је прошла поред нас и саплела се о Фифин поводац. –О, не! – рекла сам. Таман кад сам хтела да помогнем Јасни да устане, иза нас смо чуле познат, али непож ељан глас. Био је то глас Фифине власнице. Притиснула сам опет дугме и створиле смо се у подруму, где је стари мачак довршавао своју вечеру, односно четвртог миша.
– Ко сте ви и шта радите у мом подруму? – рече мачак.
– Ја се зовем Фифета, али можеш ме звати Фифи, а ово је моја помоћница … како се беше зовеш? – Софија… и нисам твоја помоћница.
– Па, Фифи, морам признати да не изгледаш лоше за пудлицу. – рекао је мачак.
– Ни ти не изгледаш лоше за мачора. – рекла је Фифи.
–Да ли вас двоје флертујете, пошто ми није пријатно! – рекла сам. Телефон ми је у том тренутку завибрирао. Заборавила сам да морам да се вратим кући.
– Фифи, морамо да кренемо!
– Софија, хвала ти што си ми помогла да побегнем од своје газдарице, али ја ћу да останем овде.
Поздравиле смо се и стигла сам кући. На свим вестима је било то како су неке Ликућеве песме и приче измењене. Мама ме је питала: – Имаш ли објашњења за ово?
Слегла сам раменима, насмејала се и отишла у собу. А шта је са причама … питају се људи… То је за њих и даље неразјашњена мистерија.


Јелена Ћоровић 8/1,
трећа награда,
наставница Вера Поледица

ЉУБАВНА ПЕСМА
Заљуби се свако
пре или после
битно је само
да се зна шта се хоће!
Прва љубав давно заборављена
остала је само успомена,
отопљена као лед на сунцу,
одлетела као ласта ка југу.
Дечаци гледају,
девојчице вребају,
као мачка на миша,
као планинска киша.
Нежан загрљај,
топао као мај
биће с тобом
као песма с нотом.
Благ пољубац,
Свуда тајац.
Погледи говоре хиљаду речи.
Не може љубав тек тако да се лечи!

Литерарни радови ученика

У сарадњи са Вером Поледицом, наставницом српског језика, са поносом представљамо неке од литерарних радова наших ученика.


Мајка

Мајка је најважнија особа у животу сваког детета. Јединствена и дубока веза настаје већ у оних девет месеци док мама носи још нерођено чедо испод свог срца. Она је та чији топао поглед прво угледамо, чије нежне руке нас прве пригрле на груди и коју од првог дана бескрајно заволимо.
Нисам сасвим сигурна како бих описала однос са својом мајком. Знам да ме безгранично воли, да је брижна, да ми је огроман ослонац и најбољи пријатељ. Ту је да подели са мном моје страхове и несигурност, да ми пружи заштиту. Жели да будем потпуно отворена према њој, па се деси чак и да је збуним неким својим питањем.

Међутим, често међу нама лебди нека необјашњива напетост. Мама безброј пута негодује што “сејем” своје ствари по целој кући. Пребацује ми да сувише времена проводим у купатилу пред огледалом. Смета јој милион ситница и, што ме страшно нервира, скоро сваки божији дан понавља исто: те нисам урадила ово и оно, те не разумем да она долази с посла уморна. Пита ли ко мене јесам ли уморна, шта ми је на души. Када инсистирам на нечему што јој се не свиђа, једноставно одбије да разговара. Само добаци да су то моје пубертетске “бубице”. Није увек спремна да разуме моју потребу да се повучем у себе са својим мислима, немирима и маштањима. Не схвата да има нечега што желим да задржим само за себе, макар док не будем спремна да још неку тајну поделим са њом. А онда када ми је баш, баш много важно да попричамо, она оде са татом у шетњу или код комшинице на кафу. Такве ствари знају много да ме растуже. Понекад ноћу, док месечина својом пригушеном светлошћу обасјава моју собу, кроз главу ми се мотају разна питања и дилеме. Да ли сам довољно вољена? Осећам се страшно усамљено и несхваћено. Но, већ сутра сване нови дан и расположење се мења. Код куће ме мама дочека својим прелепим осмехом, загрљајима и пољупцима. После вечере мушкарци гледају спорт, а нас две ћаскамо као две добре другарице. Ето прилике за одговоре на моја питања, за пријатељске савете. Храбри ме да одагнам страхове, помаже ми да стекнем самопоуздање. Од оне необичне напетости међу нама ни трага. Као да је никада није ни било. До следеће прилике…

О мамином и мом односу тата у шали каже: “Тако је то кад има две жене у кући. Час топло, час хладно”. Шта год то значило, знам да моја мама има најтоплији поглед, најлепши осмех, најнежнији загрљај. Волим је највише на свету. Њена безгранична љубав ми је потребна да ме заштити од сваког зла, а у њеном срцу сам резервисала себи уточиште још оног дана када сам се родила.

Софија Мишковић


Био једном један…

Био једном један једнорог по имену Кристал. Рођен је у времену када су виле владале светом, а чаробњаци Месецом и звездама.

Кристал је био дугин једнорог. Они лете и дугама шарају небо. Међутим, још од Кристаловог рођења, његова крила су слаба и згрчена. Често би са цветног брдашцета са чежњом посматрао своје вршњаке како лете небу под облаке и шарају небо још увек несавршеним дугама. Тако је желео да бар једном снажно замаше крилима и осети ветар у гриви.

Међутим, док се Кристал шетао пропланком, осетио је јак ветар и видео сиве облаке који су злокобно прилазили граду. Видело се да ће олуја бити немилосрдна; срећом, град су чувале небеске капије. Ужаснут, Кристал је схватио да су капије отворене и да је само он свестан тога. Најрадије би дозвао другове, али није било времена. Рашририо је своја немоћна крила и насупрот олуји кренуо према капији. Полако се приближавао капији, али је она за њега и даље изгледала недостижна. Знао је да ако не успе, ни град једнорога, ни цветна ливадица неће више бити исти. Напрегнуо је своја немоћна крила по последњи пут. У том тренутку севнуо је гром и он је осетио нешто чудновато. Необична снага преплавила му је крила која су се исправила у свој својој величини и лепоти. Затворио је капију и изгубио свест.

Када је примећено да се олуја приближава граду, група једнорога послата је да провери капију. Лакнуло им је када су видели да су капије чврсто затворене. У њиховом подножју лежао је онесвешћени једнорог јаких и великих крила. Једва су препознали свог друга Кристала.

Од тога дана, најлепше дуге правило је крдо једнорога које је предводио најјачи, најхрабрији и најлепши међу њима – Кристал.

Вања Богданоски V2


Кад би моја клупа проговорила

Све би можда другачије било
када би проговорила клупа нека,
она што све тајне чува
откад је света и века.

Та што сваки шапат памти,
сваки тајни поглед прочита.
Она што схвата зашто си збуњен
када те наставник нешто пита.

Она што осмех једина види
јер га и само она разуме.
Она што једина зна да ћути
када то нико други не уме.

Она што осети сузу у души
кад иста клизи низ образ бели.
Она што патњу срца руши
и тишином те развесели.

Све би можда другачије било
кад би проговорила клупа нека,
ал’ она само ћудљиво памти
откад је света и века.

Ивана Ковач


Љубавна песма

Заљуби се свако
пре или после
битно је само
да се зна шта се хоће!

Прва љубав давно заборављена
остала је само успомена
отопљена као лед на сунцу
одлетела као ласта ка југу.

Дечаци гледају,
девојчице вребају,
као мачка на миша
као планинска киша.

Нежан загрљај,
топао као мај
биће с тобом
Као песма с нотом.

Благ пољубац,
Свуда тајац
Погледи говоре хиљаду речи
Не може љубав тек тако да се лечи!

Јелена Ћоровић VII1


Мати

Чујем добро познате кораке. Лагано отвара врата моје собе. Нежно
прелази руком преко моје косе и спушта најтоплије усне на моје чело.
„Лепо спавај анђеле”,чујем како шапуће док се искрада на прстима.

Моја мајка. Мој мир, моја сигурност, моја најтоплија рука. Рука која ме води кроз живот. Чврста и сигурна. Увек показује прави пут. Зна га, зна пречице, све препреке, сва изненађења која носи нови дан. Верујем тој топлој руци која ме штити. Осећам се бескрајно спокојно када је крај мене. Учи ме моја водиља,и када подигне прст, знам да грешим. Ту је увек, вечито будна, брижна и помало забринута. Пратим је и пажљиво слушам. Пуна љубави, усмерава ме на путеве са најмање трња. Верује да је само истина једина важна и да само чист образ и понос немају цену. И ја верујем њој.
Та сигурна рука је била најјача док ме је стезала да научим своје прве кораке. Пустила ме је и поносно тапшала када су моји кораци постајали сигурнији. Сада су моји кораци већи,а знам да моја мајка страхује да се не саплетем, не паднем, не повредим се. Увек је ту. Подиже ме, гура, даје ми највећу снагу, најјачи загрљај.
Док тонем у сан,поново онај исти, одвратни страх. Савладава ме, осећам да ме побеђује. Како ћу заспати, како ћу осетити мир и топлину ако моја рука једн ноћи не буде била ту да ме помилује? Показаће ми путеве,подизаће свој прст када то буде требало,сачуваћу понос, образ. Али какав ћу сан сањати и да ли ћу моћи да заспим ако ме не помилује, не пожели ми лаку ноћ? Мој јецај пали светло у соби. ,,Сањала си нешто ружно анђеле?”. И док ме моја рука водиља најтоплије грли,не морам ни да одговорим. Она све зна. Јако ме стеже. Осећам се сигурно. Разумемо се. Не проговарам.

Јасно ми је. Моја водиља ће увек бити ту. Моја сигурна лука. Моје најсигурније склониште. Увек када ми затреба.

Уна Ранчић VIII4


Мој дом

Дом није место у ком боравимо. То је место где смо начинили прве кораке, изговорили прве речи и то је место у које увек желимо да се вратимо, ма где се налазили.

Одувек сам желела да имамо веће двориште. Наше је било мало и увек испуњено разнобојним цвећем. Том цвећу је поклоњено пуно пажње зато што је то био мамин и мој хоби. Огромна кућа умирујуће боје кајсије ми је некако одударала од свега тога. Та кућа ми је пружала сигурност, али је изгледала огромно наспрам шарених цветова. Омиљена соба у кући ми је била дневна соба. Била је посвећена уметности. На зидовима су се налазиле модерне слике, као и уља на платну, а у једном углу црна клавинова. Обожавала сам породичне тренутке у којима сам свирала, а Ема ми упорно исправљала и најситније ритмичке грешке. Поред дневне собе се налазила бакина соба. Она је била пренатрпана намештајем. Због тога је бака бирала светле боје – мислила је да ће је белина зидова оживети собу. Ту собу смо сестра и ја свакодневно оплемењивале брдом играчака. Моја соба, највећа соба куће, била је дречаво розе боје. Зашто сам одабрала ту патетичну боју? Омиљени кутак је, наравно, полица за књиге. До скоро она беше испуњена књигама о принцезама, Теи Стилтон… Сада су те књиге замењене научно – фантастичним. Кроз прозор собе видео се огромни орах, који ме је док сам била млађа подсећао на чудовиште. Такође се видела и кућица мог пса, Љупке. Она би ме ноћу храбро штитила од чудовишног ораха и његових становника, сова.

Преселила сам се у други град. Својим ситницама сам обележила нови дом. Кад погледам и мало боље размислим, све је то бледа копија моје куће.

Софија Стојановић VII1