Литерарни кутак

Све ће то народ позлатити

Лаза Лазаревић је био један од наших најобразованијих и најбољих приповедача и лекара, представник реализма у књижевности. Стварао је и живео у другој половини XIX века. Ову приповетку је написао осамдесетих година и у њој приказао мучну борбу за слободу у Србији, описујући тешко повређеног војника који се враћа кући из рата. Приповедач детаљно описује и изглед ликова и њихово понашање и природу.

Радња почиње у предвечерје, на пристаништу на обали Саве. Писац залазак сунца описује персонификацијом: ,,Сунце се беше расплануло у далекој прекосавској равници“, а сунчеве зраке који су са заласком сунца све ређи и ређи, пореди са великом страшном руком, ,,дугачки, светли беличасти зраци пружаху се у небо, као да је отуд са запада помолио неко грдну шаку са раширеним и нагоре окренутим прстима“.

Главни ликови су Благоје казанџија и капетан Танасије Јеличић. Док је Благоје стално у покрету и узнемирен, капетан је стрпљив и сталожен. Упечатљиво је да га приповедач описује као спој супротности – истовремено је и сељак и господин и носи аљкаву униформу, а чисто белу кошуљу и чисту ,,као млеко’’ сабљу

Капетана најпре узнемирава Благојева нервоза. Исто се дешава и са нама читаоцима. Када се капетан интересује где је војник повређен, Благоје одговара неодређеним покретима руку. Тако ни ми не сазнајемо колико му је син тешко повређен. Следећа упадљива сцена је када Благоје у кафани одгурује столицу са поломљеном ногом: „Што ће ово чудо овде?“  Још је непријатније када капетану скреће пажњу на ратног инвалида који без ноге проси пред црквом. Благоје сматра да би му „боље било сто пута да је умро“.

У првом делу приче приче Благоје је узнемирен, а капетан смирен. У другом делу, Благоје спава а капетан, који је срећно дочекао своју породицу, одједном види младића без ноге и руке и ужаснуто схвата да је то казанџијин син. Оставља дете и жури да помогне младићу, а затим и да пробуди Благоја.

Приповедач је хтео да пренесе поруку да народ и држава треба да цене жртве које су војници поднели у рату и да није фер да они немају средстава за живот. Ту поруку преноси Благоје. Он најпре каже „Све ће то народ позлатити“, „Све ће то теби бог платити“ , а на крају умире разочаран јер се ништа од тога није десило. Неки људи су у почетку заиста помогли и дали прилог а, неки су се, као капетаница, склонили да не гледају несрећу.

Ја сам издвојила суморну реченицу: „Све избледи: и одушевљење, и љубав, и дужност и сажаљење и не можеш ка више познати као ни топузова вранца који је некад добијао сваку трку а сад окреће сухачу“.

                                                                                                           Лена Плели VIII2

Литерарни кутак

Свет некад и сад

Свет је некад био леп,
народ тада није био слеп,
није веровао у разне луде.
Хајде ти мени, врапче, кажи
шта ће то сутра да буде?

Свет је сад тужан,
народ је много кужан.
Ти си, врапче, наш другар стари,
увек радознали.
Јави нам неку вест лепу,
кажи нам да сутра нећемо гледати празну шерпу.

Филип Павићевић VIII-2

Љубав је…

Љубав, најопеванија људска емоција, увек поређена са најведријим бојама и најлепшим песмама, за мене је још увек веома мистериозна.
Од малих ногу научени смо да налазимо срећу, а и утеху у те две чувене речи „волим те“. Шта то заправо значи? Како изледа кад неко неког уистину воли? Можда је то када вас након напорног дана сачека топао загрљај вашег љубавника или је то мамино љутито заповедање да ставим капу. Не бих знала. И даље, то што не знам шта је љубав, не значи да је никада нисам осетила. Волела сам и волим много људи, међутим увек ми се нађе кнедла у грлу кад неко започне ту тему.По мом мишљењу тешко је објаснити неку толико јаку силу. Љубав има моћ да нас уздигне међу облаке, у тај најнежнији облик среће, а затим да нас баци ниже него што смо мислили да је могуће да паднемо.То је као рат који водиш сам са собом. Бориш се против својих морала,ставова,осећања, па чак и памети због тог еуфоричног осећаја. А можда и није тако. Можда љубав не постоји. Шта ако је то што ми називамо љубављу само облик себичности и страха да кроз животне стазе корачамо сами? Шта ако се све „праве“ љубави угасе јер се мозак и рационалност у нама коначно пробуди? Мој одговор је да још увек не знам, а ни не желим да знам.
Љубав је универзална реч са јединственим значењем. Сматрам да је њена дефиниција у потпуности небитна, јер у љубави не постоји ништа погрешно, а самим тим ни њено погрешно тумачење. Бирам да не знам шта је љубав, јер баш због тога, без страха да ли знам да пливам, ускачем у океан испуњен срећом и болом, па шта буде.

Лола Витасовић VIII-2

Репортажа о прослави Дана школе под називом

„Стогодишњица победе у Првом светском рату“

Прослава Дана школе одржана је 17.12.2018. почела је уводним говором нашег директора Срђана Јончића који је свима пожелео добродошлицу. Он је рекао да се и даље нада доброј сарадњи са ученицима, наставницима и родитељима. Такође се захвалио свим учесницима приредбе и пожелео публици да ужива у програму који су јој припремили.
Након тога наступио је школски хор под вођством наставнице музичког Ана Марије који је отпевао школску химну. Андреа Вукчевић причала је о историји школе, од њеног настанка до данас, што обухвата пола века. Затим је наступило одељење 3/3 које води учитељица Милка Живић са песмом „Јесења соната“. Следећа је била Хелена Татић која је прочитала свој састав „Моја школа – друга кућа“ са којим је победила на литерарном конкурсу. Петра Лазендић из одељења 3/5 учитељице Блаженке Марјановић отпевала је песму „Димничар“.
Андреа Вукчевић је прочитала историјски текст о Крфу, а ученици 5/3 и 5/4 су изрецитовали песму „Плава гробница“. Затим је школски хор отпевао песму „Тамо далеко“. Андреа Вукчевић је прочитала четири историјска текста: један о Калемегдану, други о војводи Петру Бојовићу, трећи о ослобођењу Београда и четврти о краљу Петру I Ослободиоцу. Хор је отпевао песму „Жеља“ са солистима Софијом Ђурковић и Алисом Голеш.
Рецитаторска секција изрецитовала је историјски текст „Рекли су о нама“. Крај приредбе обележили су школски хор са песмом „Мама миа“ и запажени наступ бенда у којем бубњеве свира Вук Ранчић, ученик 2/3 учитељице Јасмине Стојковић.
Приредба је била веома успешна и разноврсна. Подсетили смо се херојских и тешких дана. У исто време смо нешто научили, али се и забавили.

Теодора Мирковић и Алиса Голеш VI-2

НОВИНАРСКА СЕКЦИЈА- „ШКОЛСКА КРСТАРИЦА“

Радост Европе 2018.године

„Радост Европе“ је манифестација која се одржава сваке године у Београду почетком октобра. То је један леп догађај у којем деца из разних делова Европе долазе у Србију и уместо у хотелима, спавају у кућама српских ученика. Ове године су деца домаћини из наше школе примала децу Јермене. Деца која су учествовала су: Дуња(6. разред) и њена гошћа Љубаша, Матија (7. разред) и његов гост Роберт, Лена(8. разред) и њена гошћа Диана, и ја (8. разред) и моја гошћа, такође Диана. Матији и мени је био први пут да учествујемо у овој организацији, па је самим тим за нас ово било посебно искуство, док је Лени и Дуњи ово већ други пут, мада су и оне подједнако уживале. Такође је са нама све време био и Ленин брат.
Првог дана када је требало да стигну, била сам много узбуђена. При њиховом доласку сви заједно смо отишли до школе, а затим и кући. Први дан је прошао тако што се моја гошћа Диана кратко одморила, а затим смо сви заједно, деца домаћини и наши гости, отишли до кошаркашких терена како бисмо се сви дружили. Такође, нико осим Роберта није знао да прича енглески језик, а пошто они причају руски, било је тешко за разговарање, али смо успели да се споразумевамо уз помоћ данашње технологије, као и рукама, односно пантомимом. До краја те недеље сам схватила да руски језик помало личи на српски, али не онолико колико људи заправо сматрају.
Другог дана смо већ имали организоване активности са школом, али смо након тога смо сви заједно отишли у тржни центар „Ушће“, а затим у ресторан.
Трећег дана смо ишли на еколошку акцију „Дрво другарства“, где је представник сваке земље која је учествовала засадио по дрво у парку. По договору смо по подне тог дана отишли на Калемегдан. Мислим да им је највећи доживљај био прелазак пешке преко Бранковог моста и поглед са Калемегдана на ушће двеју река. Увече смо отишли код Дуње на палачинке, за које сам сигурна да су им се свиделе.
Пошто смо четвртог дана имали само преподне слободно, по жељи гостију смо отишли у Зоо-врт. Према њиховим речима у Харкову, граду у коме живе, има Зоо-врт, али да није као наш, београдски, па сматрам да им све веома свидело тамо. Након тога смо отишли на панораму пошто никада нису били, и било нам је врло занимљиво. После панораме смо отишли у Дечији културни центар, где су они имали свој први наступ, као и још деце из неколико држава које су учествовале. Наступ им је био невероватан, а након тога смо сви отишли код Лене, где смо заједно играли друштвене игре.
Дошао је и тај пети дан, последњи дан када можемо да се дружимо сви заједно. Они су , нажалост, дуго имали пробе, али је тај дан био врло посебан, Роберту је био рођендан. Нас петоро: Дуња, Матија, Лена, Лука и ја смо хтели да направимо изненађење. Те вечери је био велики концерт деце из свих земаља у Сава центру. Сви наступи су били сјајни, али ми се највише свидео наступ Јермена, вероватно зато што су ми прирасли за срце. Када смо стигли испред школе, Лука и Матија су отишли до Матијине куће како би све припремили, а ми остали смо смислили изговоре и да и ми одемо тамо. Љубаша, Диана и друга Диана су већ знале за изненађење. Када смо отишли сви заједно до Матијине куће, Лука и Матија су испалили конфете, а према Робртовом изразу лица прилично сам сигурна да је изненађење успело. Певали смо му рођенданску песму, дали поклоне, јели торту и причали. Тада смо већ умели да се споразумевано без било каквих помагала. Иако смо се лепо забављали, сви смо били тужни јер смо знали да је сутрадан растанак.
Стигао је и тај дан. Диана и ја смо се спремиле и отишле на место где је требало да дође аутобус. Тамо су сви већ били стигли. Док смо чекали време поласка, сви заједно смо се играли лоптом. Када је требало да уђу у аутобус, изгрлили смо се још једном, и још једном, и још једном. Тада су кренуле и сузе, а мислим да сам баш ја та која их је прва пустила. А једном кад су кренуле нису стале. Невероватно је то колико човек може неког да заволи за тако кратак период. Када су на крају ушли у аутобус, сузе су и даље текле. И нису стале још неко време.
„Радост Европе“ је искуство за цео живот, доживљај који се памти. Ако неко има прилику да учествује, треба то да уради. То је прилика коју немају сви, иако би волели да је имају.Та недеља дође и прође, али остаје оно најважније, а то је још један пријатељ за цео живот.

Јана Теодоровић VIII₂

НОВИНАРСКА СЕКЦИЈА „ШКОЛСКА КРСТАРИЦА“

Ученици наше школе на Сајму књига, октобар 2019.

Репортажа о Сајму књига

И овог октобра посетили смо Сајам књига. Неколико ученика и ја смо ишли у посету у организацији школе. Водиле су нас моја разредна Вера Поледица и библиотекарка Божанка Станишић.
Тог дана смо изашли са последња два часа и аутобусом се запутили на сајам. Кад смо стигли, сачекали смо да наставници купе карте и отишли смо у највећу халу. Ту је већ било веома много одраслих, али и деце из основних и средњих школа. Тамо је било много лепо украшених штандова и на сваком од њих је било безброј књига. Обишли смо две хале: једну мању и ону највећу, у којој је било и највише излагача. Највише смо се задржали код највећих штандова, а то су били Лагуна, Делфи и Вулкан. Све књиге су биле на снижењу. Ја сам то искористила и купила три које су ми привукле пажњу. Пошто волим Харија Потера, купила сам други и трећи део омиљеног романа. Последња књига коју сам купила се зове „Све моје глупости“ писца Градимира Стојковића. После ове шетње и разгледања, купили смо сладолед, иако је напољу било хладно.
Моји утисци са сајма су веома лепи. Желела бих да га следеће године опет посетим.

Алиса Голеш VI-2

Посета позоришту

Представа „Зидање Скадра“

Датума 18.10.2018 ученици V разреда посетили су позориште ,,Битеф’’ да би гледали интерактивну представу ,,Зидање Скадра.’’ У овој представи гледаоци су могли да учествују и да мењају ток представе. Позориште ,,Битеф’’ познато је по својим годишњим организованим представама.
Представа је почела уласком глумаца на сцену где су нам се обратили као да смо њихови ученици. Наш задатак био је да записујемо догађаје из представе да бисмо могли да учествујемо и да одговарамо на питања која нам глумци постављају. Представа је била веома слична оригиналној песми, сем што су глумци прекидали да би нам објаснили непознате речи. На крају представе се испоставило да је представу гледала позната писатељица Јасминка Петровић. Са њом су се сликала скоро сва деца V разреда која су читала њене књиге. После сликања са Јасминком Петровић деца су хтела да напишу у књигу утисака своје доживљаје са представе. У аутобусу деца V разреда коментарисала су међусобно представу и саму песму.

Душан Шварц, Гала Илић и Ника Илић

Представа „Велики одмор“

Седмог децембра су ученици шестог и седмог разреда посетили позориште ,,Душко Радовић“. Гледали смо представу ,,Велики одмор“. Одељења су се окупљала у школском дворишту у 7:15. Аутобус је брзо дошао и сви смо потрчали ка њему. Kад смо сели на своја места девојчице и дечаци су почели да певају, убрзо се музика орила аутобусом.
За кратко време стигли смо до позоришта. Деца су се дивила прелепом и пространом позоришту ,,Душко Радовић“. Ушавши у велику дворану испред нас се указала мала бина. На њој су се налазили свакакви реквизити, који су представљали школску учионицу. Угасише се светла и на бину изађоше занимљиви глумци. Звоно је зазвонило и почели су да намештају клупе, док се једна глумица облачила у наставничко одело. Kад је завршила, залупила је дневником о сто и повикала:,, Тишина!“ Ужурбано, остали су кренули су ка својим местима. Затим их је наставница пропитивала лектиру ,,Орлови рано лете“. Један по један излазили су и пред свима цитали препричану лектиру. Један је на шаљиви начин прочитао, док је други реповао. Следећа глумица глумила је наставницу енглеског. Она је великим корацима прошла кроз учионицу и поделила папириће. На њима се налазио текст на енглеском. Рекла им је да треба да прочитају и преведу текст. Kренула је од стола до стола и прозивала ученике. Нико од њих није знао, па су уз наставничину помоћ успели. Чим се звоно огласило, остали су певали о томе шта би били кад порасту. Почео је час музичког. Наставник је имао луду фризуру, носио је наочаре и у десној руци је држао гитару. Након што су отпевали једну песму, наставник их је замолио да напишу сопствену. Прозвао је девојку која најлепше пева. Она је певала песму о пљугама. Kад је завршила, незадовољан, наставник је прозвао другог ученика. Он није знао да састави песму, те су сви заједно певали песму са прошлог часа. Kад се звоно опет огласило, сви су се спремили да дочекају наставницу историје. Наставница им је дала задатак да се поделе у две групе, Четнике и Партизане. Поставила им је питања. Њихови одговори прерасли су у свађу и вику. Звоно је зазвонило и прекинуло њихову препирку. Сви су узели телефоне и изашли напоље. Један глумац остао је последњи и певао о томе како, ако не учимо на време, можемо имати проблеме у будућности. Узео је своје ствари и изашао из учионице. Десет секунди касније сви глумци и глумице појавили су се на бини.У том тренутку упалило се светло и за час нас ослепело. Наступио је гласан аплауз и они су се поклонили.
При изласку из позоришта осетили смо зимски ветар по образима. Аутобус нас је одвезао назад до школског дворишта, где смо се опростили са разредном и запутили се кућама. Представа је била веома занимљива и једва чекамо да опет посетимо позориште
Андреа Ђорђевић и Јана Коловић VI-1

„Пријатељи деце“ Нови Београд-Награђени радови

Новембар, 2019. године
Награђене ученице са наставницом

Ученица: Вишња Симовић Савић 6/2, друга награда,
наставница Вера Поледица

Мачка

Кад из тмине ноћи блесну као златне очи,
кад чујеш ту притајену рику
и видиш тај реп што је увек немиран
препознаћеш свима познатог лијиног лукавог сарадника – мачку.

Кад угледаш те шапе
што су некада тумарале дивљином,
кад се сетиш те тихе песме предења
која те подсећа на брке што приповедају о мудрости те прастаре лозе.

И свака мачка има свој трон,
кућна мачка седи на прозорском окну,
рис је пронашао свој дом у грању виског дрвећа,
пума се пење на неки високи камен,
а цар свих животиња лав
њему не треба посебно место
јер његов трон је његово лавље срце.

И то су списи које нам мачке приповедају предењем,
мјаукањем певају химне мудрости,
у њиховим дубоким бунарима среће спознајемо себе.



Софија Полић, 5/3
друга награда,
наставница, Александра Тошић

ЛУКИЋЕВА ЗАВРЗЛАМА

Једног сасвим нормалног дана шетала сам по земунском парку са другарима. Било је лето и сви смо били напољу. После неког времена моја другарица Уна и ја кренуле смо кући.
Ишле смо аутобусом, али – после неколико минута – у аутобусу је почела да се спушта црна магла, коју сам само ја могла да видим. Због тога сам изашла из аутобуса и наставила пут преко кеја.
У даљини сам видела необичну силуету човека у црном. Имао је црн шешир, црне панталоне, црне ципеле и, што је најчудније, имао је црну бунду, иако је напољу било скоро четрдесет степени. Окренуо се ка мени и почео да трчи. Успаничила сам се када је био око два метра испред мене. Застао је и у моју руку ставио нешто, а затим нестао. Отворила сам руку, у њој је била мала метална кугла на којој је било црвено дугме где је писало: „ЛУКИЋЕВА ЗАВРЗЛАМАˮ. Из радозналости сам га притиснула.
Испред мене се појавила пудлица, сва дотерана, а на огрлици јој је писало: „ФИФИˮ.
– Помози ми, молим те! – рекла је Фифи.
Почела сам да се шамарам, мислила сам да само сањам. Нисам се будила, а Фифи је цвилела и молила за помоћ:
– Молим те, узми мој поводац и бежи јер не желим да будем са мојом власницом! Она је зла према мени!
– У реду! – рекла сам зачуђено.
– Скидај руке, ти тамо, са моје Фифике! Одмах! – рекла је нека стара жена.
– То је моја газдарица. – рекла је Фифи.
Узела сам Фифи у руке и опет притиснула оно дугме. Створиле смо се на неком пешачком прелазу, не знам ни ја где. На том пешачком била је мала девојчица са својом мајком.
– То је сигурно Јасна. –рекла сам. Морамо да јој помогнемо пре него што се саплете и падне. – рекла сам.
– Да, кад си то схватила? – рекла је Фифи.
– Ти си баш брбљива куца! – рекла сам.
– Знам то! – рекла је дрско Фифи.
Док смо се Фифи и ја расправљале, Јасна је прошла поред нас и саплела се о Фифин поводац. –О, не! – рекла сам. Таман кад сам хтела да помогнем Јасни да устане, иза нас смо чуле познат, али непож ељан глас. Био је то глас Фифине власнице. Притиснула сам опет дугме и створиле смо се у подруму, где је стари мачак довршавао своју вечеру, односно четвртог миша.
– Ко сте ви и шта радите у мом подруму? – рече мачак.
– Ја се зовем Фифета, али можеш ме звати Фифи, а ово је моја помоћница … како се беше зовеш? – Софија… и нисам твоја помоћница.
– Па, Фифи, морам признати да не изгледаш лоше за пудлицу. – рекао је мачак.
– Ни ти не изгледаш лоше за мачора. – рекла је Фифи.
–Да ли вас двоје флертујете, пошто ми није пријатно! – рекла сам. Телефон ми је у том тренутку завибрирао. Заборавила сам да морам да се вратим кући.
– Фифи, морамо да кренемо!
– Софија, хвала ти што си ми помогла да побегнем од своје газдарице, али ја ћу да останем овде.
Поздравиле смо се и стигла сам кући. На свим вестима је било то како су неке Ликућеве песме и приче измењене. Мама ме је питала: – Имаш ли објашњења за ово?
Слегла сам раменима, насмејала се и отишла у собу. А шта је са причама … питају се људи… То је за њих и даље неразјашњена мистерија.


Јелена Ћоровић 8/1,
трећа награда,
наставница Вера Поледица

ЉУБАВНА ПЕСМА
Заљуби се свако
пре или после
битно је само
да се зна шта се хоће!
Прва љубав давно заборављена
остала је само успомена,
отопљена као лед на сунцу,
одлетела као ласта ка југу.
Дечаци гледају,
девојчице вребају,
као мачка на миша,
као планинска киша.
Нежан загрљај,
топао као мај
биће с тобом
као песма с нотом.
Благ пољубац,
Свуда тајац.
Погледи говоре хиљаду речи.
Не може љубав тек тако да се лечи!

Литерарни радови ученика

У сарадњи са Вером Поледицом, наставницом српског језика, са поносом представљамо неке од литерарних радова наших ученика.


Мајка

Мајка је најважнија особа у животу сваког детета. Јединствена и дубока веза настаје већ у оних девет месеци док мама носи још нерођено чедо испод свог срца. Она је та чији топао поглед прво угледамо, чије нежне руке нас прве пригрле на груди и коју од првог дана бескрајно заволимо.
Нисам сасвим сигурна како бих описала однос са својом мајком. Знам да ме безгранично воли, да је брижна, да ми је огроман ослонац и најбољи пријатељ. Ту је да подели са мном моје страхове и несигурност, да ми пружи заштиту. Жели да будем потпуно отворена према њој, па се деси чак и да је збуним неким својим питањем.

Међутим, често међу нама лебди нека необјашњива напетост. Мама безброј пута негодује што “сејем” своје ствари по целој кући. Пребацује ми да сувише времена проводим у купатилу пред огледалом. Смета јој милион ситница и, што ме страшно нервира, скоро сваки божији дан понавља исто: те нисам урадила ово и оно, те не разумем да она долази с посла уморна. Пита ли ко мене јесам ли уморна, шта ми је на души. Када инсистирам на нечему што јој се не свиђа, једноставно одбије да разговара. Само добаци да су то моје пубертетске “бубице”. Није увек спремна да разуме моју потребу да се повучем у себе са својим мислима, немирима и маштањима. Не схвата да има нечега што желим да задржим само за себе, макар док не будем спремна да још неку тајну поделим са њом. А онда када ми је баш, баш много важно да попричамо, она оде са татом у шетњу или код комшинице на кафу. Такве ствари знају много да ме растуже. Понекад ноћу, док месечина својом пригушеном светлошћу обасјава моју собу, кроз главу ми се мотају разна питања и дилеме. Да ли сам довољно вољена? Осећам се страшно усамљено и несхваћено. Но, већ сутра сване нови дан и расположење се мења. Код куће ме мама дочека својим прелепим осмехом, загрљајима и пољупцима. После вечере мушкарци гледају спорт, а нас две ћаскамо као две добре другарице. Ето прилике за одговоре на моја питања, за пријатељске савете. Храбри ме да одагнам страхове, помаже ми да стекнем самопоуздање. Од оне необичне напетости међу нама ни трага. Као да је никада није ни било. До следеће прилике…

О мамином и мом односу тата у шали каже: “Тако је то кад има две жене у кући. Час топло, час хладно”. Шта год то значило, знам да моја мама има најтоплији поглед, најлепши осмех, најнежнији загрљај. Волим је највише на свету. Њена безгранична љубав ми је потребна да ме заштити од сваког зла, а у њеном срцу сам резервисала себи уточиште још оног дана када сам се родила.

Софија Мишковић


Био једном један…

Био једном један једнорог по имену Кристал. Рођен је у времену када су виле владале светом, а чаробњаци Месецом и звездама.

Кристал је био дугин једнорог. Они лете и дугама шарају небо. Међутим, још од Кристаловог рођења, његова крила су слаба и згрчена. Често би са цветног брдашцета са чежњом посматрао своје вршњаке како лете небу под облаке и шарају небо још увек несавршеним дугама. Тако је желео да бар једном снажно замаше крилима и осети ветар у гриви.

Међутим, док се Кристал шетао пропланком, осетио је јак ветар и видео сиве облаке који су злокобно прилазили граду. Видело се да ће олуја бити немилосрдна; срећом, град су чувале небеске капије. Ужаснут, Кристал је схватио да су капије отворене и да је само он свестан тога. Најрадије би дозвао другове, али није било времена. Рашририо је своја немоћна крила и насупрот олуји кренуо према капији. Полако се приближавао капији, али је она за њега и даље изгледала недостижна. Знао је да ако не успе, ни град једнорога, ни цветна ливадица неће више бити исти. Напрегнуо је своја немоћна крила по последњи пут. У том тренутку севнуо је гром и он је осетио нешто чудновато. Необична снага преплавила му је крила која су се исправила у свој својој величини и лепоти. Затворио је капију и изгубио свест.

Када је примећено да се олуја приближава граду, група једнорога послата је да провери капију. Лакнуло им је када су видели да су капије чврсто затворене. У њиховом подножју лежао је онесвешћени једнорог јаких и великих крила. Једва су препознали свог друга Кристала.

Од тога дана, најлепше дуге правило је крдо једнорога које је предводио најјачи, најхрабрији и најлепши међу њима – Кристал.

Вања Богданоски V2


Кад би моја клупа проговорила

Све би можда другачије било
када би проговорила клупа нека,
она што све тајне чува
откад је света и века.

Та што сваки шапат памти,
сваки тајни поглед прочита.
Она што схвата зашто си збуњен
када те наставник нешто пита.

Она што осмех једина види
јер га и само она разуме.
Она што једина зна да ћути
када то нико други не уме.

Она што осети сузу у души
кад иста клизи низ образ бели.
Она што патњу срца руши
и тишином те развесели.

Све би можда другачије било
кад би проговорила клупа нека,
ал’ она само ћудљиво памти
откад је света и века.

Ивана Ковач


Љубавна песма

Заљуби се свако
пре или после
битно је само
да се зна шта се хоће!

Прва љубав давно заборављена
остала је само успомена
отопљена као лед на сунцу
одлетела као ласта ка југу.

Дечаци гледају,
девојчице вребају,
као мачка на миша
као планинска киша.

Нежан загрљај,
топао као мај
биће с тобом
Као песма с нотом.

Благ пољубац,
Свуда тајац
Погледи говоре хиљаду речи
Не може љубав тек тако да се лечи!

Јелена Ћоровић VII1


Мати

Чујем добро познате кораке. Лагано отвара врата моје собе. Нежно
прелази руком преко моје косе и спушта најтоплије усне на моје чело.
„Лепо спавај анђеле”,чујем како шапуће док се искрада на прстима.

Моја мајка. Мој мир, моја сигурност, моја најтоплија рука. Рука која ме води кроз живот. Чврста и сигурна. Увек показује прави пут. Зна га, зна пречице, све препреке, сва изненађења која носи нови дан. Верујем тој топлој руци која ме штити. Осећам се бескрајно спокојно када је крај мене. Учи ме моја водиља,и када подигне прст, знам да грешим. Ту је увек, вечито будна, брижна и помало забринута. Пратим је и пажљиво слушам. Пуна љубави, усмерава ме на путеве са најмање трња. Верује да је само истина једина важна и да само чист образ и понос немају цену. И ја верујем њој.
Та сигурна рука је била најјача док ме је стезала да научим своје прве кораке. Пустила ме је и поносно тапшала када су моји кораци постајали сигурнији. Сада су моји кораци већи,а знам да моја мајка страхује да се не саплетем, не паднем, не повредим се. Увек је ту. Подиже ме, гура, даје ми највећу снагу, најјачи загрљај.
Док тонем у сан,поново онај исти, одвратни страх. Савладава ме, осећам да ме побеђује. Како ћу заспати, како ћу осетити мир и топлину ако моја рука једн ноћи не буде била ту да ме помилује? Показаће ми путеве,подизаће свој прст када то буде требало,сачуваћу понос, образ. Али какав ћу сан сањати и да ли ћу моћи да заспим ако ме не помилује, не пожели ми лаку ноћ? Мој јецај пали светло у соби. ,,Сањала си нешто ружно анђеле?”. И док ме моја рука водиља најтоплије грли,не морам ни да одговорим. Она све зна. Јако ме стеже. Осећам се сигурно. Разумемо се. Не проговарам.

Јасно ми је. Моја водиља ће увек бити ту. Моја сигурна лука. Моје најсигурније склониште. Увек када ми затреба.

Уна Ранчић VIII4


Мој дом

Дом није место у ком боравимо. То је место где смо начинили прве кораке, изговорили прве речи и то је место у које увек желимо да се вратимо, ма где се налазили.

Одувек сам желела да имамо веће двориште. Наше је било мало и увек испуњено разнобојним цвећем. Том цвећу је поклоњено пуно пажње зато што је то био мамин и мој хоби. Огромна кућа умирујуће боје кајсије ми је некако одударала од свега тога. Та кућа ми је пружала сигурност, али је изгледала огромно наспрам шарених цветова. Омиљена соба у кући ми је била дневна соба. Била је посвећена уметности. На зидовима су се налазиле модерне слике, као и уља на платну, а у једном углу црна клавинова. Обожавала сам породичне тренутке у којима сам свирала, а Ема ми упорно исправљала и најситније ритмичке грешке. Поред дневне собе се налазила бакина соба. Она је била пренатрпана намештајем. Због тога је бака бирала светле боје – мислила је да ће је белина зидова оживети собу. Ту собу смо сестра и ја свакодневно оплемењивале брдом играчака. Моја соба, највећа соба куће, била је дречаво розе боје. Зашто сам одабрала ту патетичну боју? Омиљени кутак је, наравно, полица за књиге. До скоро она беше испуњена књигама о принцезама, Теи Стилтон… Сада су те књиге замењене научно – фантастичним. Кроз прозор собе видео се огромни орах, који ме је док сам била млађа подсећао на чудовиште. Такође се видела и кућица мог пса, Љупке. Она би ме ноћу храбро штитила од чудовишног ораха и његових становника, сова.

Преселила сам се у други град. Својим ситницама сам обележила нови дом. Кад погледам и мало боље размислим, све је то бледа копија моје куће.

Софија Стојановић VII1