Историјске занимације са професором Предрагом Марковићем

Гост школе:

проф. др  Предраг Ј. Марковић

 

Историјске занимације

На Дан победе – 9. мај, посетио нас је угледни историчар проф. др Предраг J. Марковић, бивши ђак наше школе, који је ученицима одржао предавање „Историјске занимације“. Кабинет историје био је премали да прими све заинтересоване ученика од 5. до 8. разреда који су постављали бројна питања у вези историјских догађаја и процеса различитих епоха и периода.

Професор Марковић нам је говорио о значају борбе против фашизма, зашто је важно славити  9. мај, као и о вредностима које треба неговати. Објаснио нам је да историју уписао зато што сматра да је реч о занимљивој причи, састављеној од многих и веома интересантних догађаја, као и да му се највише допада доба Лепенског вира и Винчанске културе јер је то јединствени период мира у историји људске цивилизације који је трајао око 2.000 година. Као најзначајнију личност из српске историје издвојио је деспота Стефана Лазаревића, веома образованог човека који је поново изградио српску државу, као и кнеза Михајла Обреновић који је у случају да је владао дуже могао да уради много за своју државу и који је једини владар који је умро због љубави. Професор је говорио и о нововековним српским династијама, Карађорђевићима и Обреновићима и о тешкоћама рађања нове државе.

Ученици осмог разреда су имали прегршт питања везаних за Други светски рат, од напада на Југославију, могућности опстанка Краљевине Југославије у случају да је краљ Александар остао жив, Априлског рата, ужасних злочина у Јасеновцу и стварању НДХ, понашања Немаца у окупираној Србији до питања зашто се дуго чекало на отварање другог фронта од стране савезника.

Крај предавања ученици су дочеклаи великим аплаузум уз обећање професора Предраг Ј. Марковић да ће се поново посетити своју основну школу.

На питање како им се допало предавање, готово сви ученици су одговорили да би професора Марковића могли да слушају цео дан!

Историјске занимације са професором Предрагом Марковићем- ИНТЕРВЈУ

Почетком маја ученици наше школе имали су прилику да уживају у предавању Историјске занимације, које је одржао наш чувени историчар професор Предраг Марковић. Након предавања чланови новинарске секције су му поставили неколико занимљивих питања :

Теодора: Када и зашто сте одлучили да се бавите историјом?
Проф.Предраг: Ја нисам знао тачно шта да упишем, али један мој рођак који је био много паметан човек ми је рекао да је то добра школа.

Калина: Како бисте објаснили ученицима зашто је важно познавати историју?
Проф. Предраг: Важно је познавати историју да  бисте научили да критички посматрате људе и догађаје. Значи да препознате лаж и истину. То је најважније у историји, да препознате шта је прави догађај, шта је пропаганда, шта су лажне идеје, шта су праве.

Теодора: Која цивилизација и због чега Вам је најзанимљивија?
Проф. Предраг: Најзанимљивија је ова данашња зато што њу најбоље познајем и она је супер. Имате лекове, храну, нико не умире од глади.

Калина: Ко је српска историјска личности којој се дивите?
Проф. Предраг: Деспот Стефан Лазаревић!

Теодора: Ко су, по вашем мишљењу, великани данашњице, који ће ући у историју?
Проф. Предраг: Великани данашњице? Папа Фрања! Он је променио начин  мишљења цркве, онда Ангела Меркел, можда Путин…

Калина: Да можете да се телепортујете, у који историјски период бисте се вратили?
Проф. Предраг: Ни у један! Не бих могао да живим без зубара и доктора, који имају лек за успављивање.

Теодора: Како би гласила порука будућим генерацијама, коју бисте закопали у временску капсулу?
Проф. Предраг: Читајте књиге и учите језике и радите вежбе!

Калина: Били сте ђак наше школе, да ли можете да се сетите неког тенутка из основне школе који Вам је остао у сећању или Вам је био посебно занимљив?

Проф. Предраг: Скоро цело детињство ми се врти око наше школе. Прва велика пријатељства и симпатије, али и разочарања, страхови и понижења … те године су ме направиле оваквим човеком.

Калина: Хвала Вам на издвојеном времену!

Калина Ђурић и Теодора Лалић V-2

Мој дом

Мој дом

Дом није место у ком боравимо. То је место где смо начинили прве кораке, изговорили прве речи и то је место у које  увек желимо да се вратимо, ма где се налазили.

Одувек сам желела да имамо веће двориште. Наше је било мало и увек испуњено разнобојним цвећем. Том цвећу је поклоњено пуно пажње зато што је то био мамин и мој хоби. Огромна кућа умирујуће боје кајсије ми је некако одударала од свега тога. Та кућа ми је пружала сигурност, али је изгледала огромно наспрам шарених цветова. Омиљена соба у кући ми је била дневна соба. Била је посвећена уметности. На зидовима су се налазиле модерне слике, као и уља на платну, а у једном углу црна клавинова. Обожавала сам породичне тренутке у којима сам свирала, а Ема ми упорно исправљала и најситније ритмичке грешке. Поред дневне собе се налазила бакина соба. Она је била пренатрпана намештајем. Због тога је бака бирала светле боје – мислила је да ће је  белина зидова оживети собу. Ту собу смо сестра и ја свакодневно оплемењивале брдом играчака. Моја соба, највећа соба куће, била је дречаво розе боје. Зашто сам одабрала ту патетичну боју? Омиљени кутак је, наравно, полица за књиге. До скоро она беше испуњена књигама о принцезама, Теи Стилтон… Сада су те књиге замењене научно – фантастичним. Кроз прозор собе видео  се огромни орах, који ме је док сам била млађа подсећао на чудовиште. Такође се видела и кућица мог пса, Љупке. Она би ме ноћу храбро штитила од чудовишног ораха и његових становника, сова.

Преселила сам се у други град. Својим ситницама сам обележила нови дом. Кад погледам и мало боље размислим, све је то бледа копија моје куће.

Софија Стојановић  VII-1

Љубавна песма

ЉУБАВНА ПЕСМА

Заљуби се свако
пре или после
битно је само
да се зна шта се хоће!

Прва љубав давно заборављена
остала је само успомена
отопљена као лед на сунцу
одлетела као ласта ка југу.

Дечаци гледају,
девојчице вребају,
као мачка на миша
као планинска киша.

Нежан загрљај,
топао као мај
биће с` тобом
Као песма с` нотом.

Благ пољубац,
Свуда  тајац
Погледи говоре хиљаду речи
Не може љубав тек тако да се лечи!

Јелена Ћоровић VII-1

Био једном један…

Био једном један…

Био једном један једнорог по имену Кристал. Рођен је у времену када су виле владале светом, а чаробњаци Месецом и звездама.
Кристал је био дугин једнорог. Они лете и дугама шарају небо. Међутим, још од Кристаловог рођења, његова крила су слаба и згрчена. Често би са цветног брдашцета са чежњом посматрао своје вршњаке како лете небу под облаке и шарају небо још увек несавршеним дугама. Тако је желео да бар једном снажно замаше крилима и осети ветар у гриви.
Међутим, док се Кристал шетао пропланком, осетио је јак ветар и видео сиве облаке који су злокобно прилазили граду.Видело се да ће олуја бити немилосрдна; срећом, град сучувале небеске капије. Ужаснут, Кристал је схватио да су капије отворене и да је само он свестан тога. Најрадије би дозвао другове, али није било времена. Рашририо је своја немоћна крила и насупрот олуји кренуо према капији. Полако се приближавао капији, али је она за њега и даље изгледала недостижна. Знао је да ако не успе, ни град једнорога, ни цветна ливадица неће више бити исти. Напрегнуо је своја немоћна крила по последњи пут. У том тренутку севнуо је гром и он је осетио нешто чудновато. Необична снага преплавила му је крила која су се исправила у свој својој величини и лепоти. Затворио је капију и изгубио свест.
Када је примећено да се олуја приближава граду, група једнорога послата је да провери капију. Лакнуло им је када су видели да су капије чврсто затворене. У њиховом подножју лежао је онесвешћени једнорог јаких и великих крила. Једва су препознали свог друга Кристала.
Од тога дана, најлепше дуге правило је крдо једнорога које је предводио најјачи, најхрабрији и најлепши међу њима – Кристал.

Вања Богданоски V2

Идоли данашњице

Идоли данашњице


Cristiano Ronaldo dos Santos Aveiro

Кристиано Роналдо је професионални фудбалер. Сјајну фудбалску каријеру започео је играјући за Манчестер Јунајтед и Реал Мадрид.

Ко је заправо Кристиано Роналдо?

Кристиано Роналдо је Португалац, рођен 05. фебруара 1985. године у Мадеири, као четврто дете у породици.

Име Роналдо му је дао отац по америчком председнику Роналду  Регану. Посвећеност фудбалу је била изражена ваћ са његове 3 године. Родитељи су приметили да Роналдо прескаче оброке због фудбала. Неколико пута су га ухватили како са лоптом бежи кроз прозор собе.

Роналдо је врло рано, са шест година, почео да тренира фудбал за локални фудбалски клуб Спортинг. Са 12 година постаје један од најбољих фудбалера Мадеире.

Године 2003, на утакмици против Манчестер Јунајтеда, Роналдо је невероватном игром и упорношћу извојевао победу за свој клуб. Убрзо након пласмана добија уговор од Манчестер Јунајтеда у вредности од 12 милиона фунти, што га позиционира као најмлађег најбоље плаћеног фудбалера света.

Током времена Роналда су пратиле контроверзне приче и различите критике везане за приватан живот. Међутим, напорни тренинзи и неприкосновена фудбалска каријера су га враћали на насловне стране часописа.

Проглашен је за најбољег младог играча 2007. и 2008. године, од стране ПФА .
Реал Мадрид 2009. године преузима Кристиана Роналда од Манчестер Јунајтеда за рекордних 131 милион долара. За Реал Мадрид је постигао више од 400 голова.

Када говори о својим постигнућима, Роналдо истиче да му је најдражи успех што је као део националног фудбалског тима Португала освојио прво место на европском првенству у фудбалу 2016.године.

Кристиано Роналдо је уједно и један од најлепших фудбалера света. Он је заштитно лице модне линије спортске опреме Нике ЦР7 (Ц-Цристиано, Р-Роналдо, 7-број дреса).

Дата му је велика част да се у британском музеју воштаних фигура Мадаме Туссаудс његова фигура у природној величини се нађе уз фигуре других познатих фудбалера Давида Бекама и Пелеа.

Многе познате лепотице су биле виђене у друштву португалског фудбалера. Међу њима су  Парис Хилтон, Ким Кардашијан…

Кристиано Роналдо има четворо деце. Прво дете је дечак, Кристиано Роналдо Јр. Затим је добио близанце и још једну девојчицу у вези са Георгином Родригуез. Изузетно је посвећен породици.

Марта Миловановић V2

 

Интервју са проф.др Зорицом Томић

Интервју са проф. др Зорицом Томић

Проф. др Зорица Томић посетила је нашу школу 16.априла 2018. године и одржала  предавање о комуникацији.

После предавања смо имале ту привилегију да јој поставимо неколико питања.

Теа: ,,Каква осећања је у Вама изазвала данашња посета нашој школи?“

Проф. Зорица: ,,Прво ми се много допало. Мислим да је овакво предавање за школе врло важно. Петаци и шестаци су још увек мали, али седми и осми разреди би требало  више да уче о комуникацији. Сигурно и наставници  већ раде са вама сличне ствари на часовима одељењске заједнице. Значи, мислим да је то добра идеја и мислим да је комуникација толико важна да би требало да се уведе као обавезан предмет у седми или осми разред, не раније. Да то буде припрема за даље.“

Ања: ,,Коју основну школу сте похађали и који је био Ваш омиљени предмет?“

Проф. Зорица: ,,Ја сам похађала основну школу ,,Влада Аксентијевић“ и многи предмети су ми били занимљиви, а  пре свега природни: физика и хемија, а нарочито хемија.“

Теа: ,,Који Вам је био омиљени наставник?“

Проф. Зорица: ,,Омиљен ми је био учитељ и данас га се сећам. Био је генијалац.“

Ања:,,Да ли сте икада били председник одељења, ортак свима или штребер?“

Проф. Зорица:,,Не, нисам била ни штребер, ни председник одељења. Власт ме никада није интересовала, то је био главни разлог. Нисам била ни штребер, али сам била супер ђак. Тако то иде. Наш систем школства је био генијалан, a не како то сада изгледа на западу – масирање деце да буду савршени, да немају грешака.“

Теа: ,,Да ли можете да се сетите неког тренутка из основне школе који вам је остао у сећању или који вам је био посебно занимљив?“

Проф. Зорица: ,,Било их је хиљаде. Ја сам имала генијално одељење и генијалног учитеља. Нас је учитељ водио месец дана лети у своје село код Горњег Милановца да беремо малине, јер је школа имала свој малињак. Спавали смо у дому који је имао базен у ком су пливале белоушке. Ми који смо знали да пливамо смо имали обавезу да оне који не знају томе научимо. Онда смо имали часове у природи. Спавали смо у задружном дому који је био подељен на два дела. У првом делу дечаци, а у другом девојчице на војничким креветима. Учитељ дође да пољуби свако дете пред спавање. Ми смо га звали тата. Буди нас труба – џез, свира Душко Гојковић, наш чувени џез музичар. У седам ујутру сви боси у пиџамама излазимо на росу. Фискултуру нам држи учитељ, па тек онда прање зуба, итд. Онда доручак – сваког дана је неко био задужен у кухињи, а неко да помаже доктору тј. има улогу медицинског брата или сестре. Онда имамо један час у малој сеоској школи, а наставу напољу на брду. Имали смо и час сликања и учио нас је да пуцамо из ваздушне пушке. Онда смо ишли на имање код сељака да учимо о истом том животу. Увек су двоје – дечак и девојчица, били дежурни у кухињи, пошто су нам жене из села кувале. Они су били дежурни тако што су постављали сто у пет, за нас тридесет. Викендом су нам долазили родитељи, пошто је тамо била кафана, да нас обиђу, а у ствари оду на излет, а ми останемо. Увече обавезно друштвене игре или игранка. Неколико пута нам је организовао ноћни поход. Буди нас у сред ноћи и каже: „Поход, поход!” Ми морамо да се обучемо. Треба у сред мрклог мрака ноћу да нас води у нека брда, и после сат времена хода узбрдо, а ноћ је и немамо батеријску лампу, чујемо неко шуштање и неко викне: “Стој! Лозинка!“ Учитељ каже лозинку и ми се сви избезумимо кад из жбуна изађе сељак са великим брковима који носи неки џак, а у џаку Штаркови слаткиши, пошто је Штарк  био спонзор. Не можете да замислит. Онда имамо сви фотоапарат, па нас је  учио како да правимо слике. Учио нас је и како се праве куће од грана и лишћа – колибе. Ишли смо у малињак и каже нам да у шољи не сме да буде ни једна малина пре него што их толике поједемо да кад зинемо он види последњу у нашим грлима. Какав геније. Значи, ми се наједемо малина и после не идемо у крађу. То вам је била моја основна школа.“

Ања: ,,Школске униформе да или не?“

Проф. Зорица: ,,Да, имали смо униформе и то је било потпуно генијално. Ја мислим да да. Шта фали лекарима, шта фали милиционерима, војним лицима? Униформа је генијална ствар.“

Теа: ,,Шта се то променило у односу на то кад сте Ви ишли у школу и сада?“

Проф. Зорица: ,,Ми смо знали за ред, ту није било разговора. Обожавали смо нашег учитеља. Као што видимо и учитељ се много трудио. Повремено се неко ћушне, али учитељ је радио на томе да се ми осећамо лепо. Зато ја и дан данас причам да сам имала генијалан разред у основној школи. Он је био као наш ћале, а сви ми његова деца. И тако нас је васпитао. Сада је друштво другачије, то су сад много озбиљне теме. Сви студенти који стигну до мене су веома заинтересовани. Они већ хоће да уче.“

Ања: ,,Која је ваша порука за данашње ђаке?“

Проф. Зорица: ,,Да морамо сви да се трудимо да будемо цареви! Да је наш једини посао да будемо цареви. Један живот имамо. Није ово генерална проба никоме! Сваког дана са свима – значи теткица, психолог, наставник, друг из разреда, брат, сестра, родитељ, баба, деда. То вам је моја порука.

Теа: ,,Било нам је задовољство да разговарамо са Вама. Хвала вам на издвојеном времену.“

Теа Станојевић и Ања Рончевић V2

Литерарни радови ученика

У сарадњи са Вером Поледицом, наставницом српског језика, са поносом представљамо неке од литерарних радова наших ученика.


Мајка

Мајка је најважнија особа у животу сваког детета. Јединствена и дубока веза настаје већ у оних девет месеци док мама носи још нерођено чедо испод свог срца. Она је та чији топао поглед прво угледамо, чије нежне руке нас прве пригрле на груди и коју од првог дана бескрајно заволимо.
Нисам сасвим сигурна како бих описала однос са својом мајком. Знам да ме безгранично воли, да је брижна, да ми је огроман ослонац и најбољи пријатељ. Ту је да подели са мном моје страхове и несигурност, да ми пружи заштиту. Жели да будем потпуно отворена према њој, па се деси чак и да је збуним неким својим питањем.

Међутим, често међу нама лебди нека необјашњива напетост. Мама безброј пута негодује што “сејем” своје ствари по целој кући. Пребацује ми да сувише времена проводим у купатилу пред огледалом. Смета јој милион ситница и, што ме страшно нервира, скоро сваки божији дан понавља исто: те нисам урадила ово и оно, те не разумем да она долази с посла уморна. Пита ли ко мене јесам ли уморна, шта ми је на души. Када инсистирам на нечему што јој се не свиђа, једноставно одбије да разговара. Само добаци да су то моје пубертетске “бубице”. Није увек спремна да разуме моју потребу да се повучем у себе са својим мислима, немирима и маштањима. Не схвата да има нечега што желим да задржим само за себе, макар док не будем спремна да још неку тајну поделим са њом. А онда када ми је баш, баш много важно да попричамо, она оде са татом у шетњу или код комшинице на кафу. Такве ствари знају много да ме растуже. Понекад ноћу, док месечина својом пригушеном светлошћу обасјава моју собу, кроз главу ми се мотају разна питања и дилеме. Да ли сам довољно вољена? Осећам се страшно усамљено и несхваћено. Но, већ сутра сване нови дан и расположење се мења. Код куће ме мама дочека својим прелепим осмехом, загрљајима и пољупцима. После вечере мушкарци гледају спорт, а нас две ћаскамо као две добре другарице. Ето прилике за одговоре на моја питања, за пријатељске савете. Храбри ме да одагнам страхове, помаже ми да стекнем самопоуздање. Од оне необичне напетости међу нама ни трага. Као да је никада није ни било. До следеће прилике…

О мамином и мом односу тата у шали каже: “Тако је то кад има две жене у кући. Час топло, час хладно”. Шта год то значило, знам да моја мама има најтоплији поглед, најлепши осмех, најнежнији загрљај. Волим је највише на свету. Њена безгранична љубав ми је потребна да ме заштити од сваког зла, а у њеном срцу сам резервисала себи уточиште још оног дана када сам се родила.

Софија Мишковић


Био једном један…

Био једном један једнорог по имену Кристал. Рођен је у времену када су виле владале светом, а чаробњаци Месецом и звездама.

Кристал је био дугин једнорог. Они лете и дугама шарају небо. Међутим, још од Кристаловог рођења, његова крила су слаба и згрчена. Често би са цветног брдашцета са чежњом посматрао своје вршњаке како лете небу под облаке и шарају небо још увек несавршеним дугама. Тако је желео да бар једном снажно замаше крилима и осети ветар у гриви.

Међутим, док се Кристал шетао пропланком, осетио је јак ветар и видео сиве облаке који су злокобно прилазили граду. Видело се да ће олуја бити немилосрдна; срећом, град су чувале небеске капије. Ужаснут, Кристал је схватио да су капије отворене и да је само он свестан тога. Најрадије би дозвао другове, али није било времена. Рашририо је своја немоћна крила и насупрот олуји кренуо према капији. Полако се приближавао капији, али је она за њега и даље изгледала недостижна. Знао је да ако не успе, ни град једнорога, ни цветна ливадица неће више бити исти. Напрегнуо је своја немоћна крила по последњи пут. У том тренутку севнуо је гром и он је осетио нешто чудновато. Необична снага преплавила му је крила која су се исправила у свој својој величини и лепоти. Затворио је капију и изгубио свест.

Када је примећено да се олуја приближава граду, група једнорога послата је да провери капију. Лакнуло им је када су видели да су капије чврсто затворене. У њиховом подножју лежао је онесвешћени једнорог јаких и великих крила. Једва су препознали свог друга Кристала.

Од тога дана, најлепше дуге правило је крдо једнорога које је предводио најјачи, најхрабрији и најлепши међу њима – Кристал.

Вања Богданоски V2


Кад би моја клупа проговорила

Све би можда другачије било
када би проговорила клупа нека,
она што све тајне чува
откад је света и века.

Та што сваки шапат памти,
сваки тајни поглед прочита.
Она што схвата зашто си збуњен
када те наставник нешто пита.

Она што осмех једина види
јер га и само она разуме.
Она што једина зна да ћути
када то нико други не уме.

Она што осети сузу у души
кад иста клизи низ образ бели.
Она што патњу срца руши
и тишином те развесели.

Све би можда другачије било
кад би проговорила клупа нека,
ал’ она само ћудљиво памти
откад је света и века.

Ивана Ковач


Љубавна песма

Заљуби се свако
пре или после
битно је само
да се зна шта се хоће!

Прва љубав давно заборављена
остала је само успомена
отопљена као лед на сунцу
одлетела као ласта ка југу.

Дечаци гледају,
девојчице вребају,
као мачка на миша
као планинска киша.

Нежан загрљај,
топао као мај
биће с тобом
Као песма с нотом.

Благ пољубац,
Свуда тајац
Погледи говоре хиљаду речи
Не може љубав тек тако да се лечи!

Јелена Ћоровић VII1


Мати

Чујем добро познате кораке. Лагано отвара врата моје собе. Нежно
прелази руком преко моје косе и спушта најтоплије усне на моје чело.
„Лепо спавај анђеле”,чујем како шапуће док се искрада на прстима.

Моја мајка. Мој мир, моја сигурност, моја најтоплија рука. Рука која ме води кроз живот. Чврста и сигурна. Увек показује прави пут. Зна га, зна пречице, све препреке, сва изненађења која носи нови дан. Верујем тој топлој руци која ме штити. Осећам се бескрајно спокојно када је крај мене. Учи ме моја водиља,и када подигне прст, знам да грешим. Ту је увек, вечито будна, брижна и помало забринута. Пратим је и пажљиво слушам. Пуна љубави, усмерава ме на путеве са најмање трња. Верује да је само истина једина важна и да само чист образ и понос немају цену. И ја верујем њој.
Та сигурна рука је била најјача док ме је стезала да научим своје прве кораке. Пустила ме је и поносно тапшала када су моји кораци постајали сигурнији. Сада су моји кораци већи,а знам да моја мајка страхује да се не саплетем, не паднем, не повредим се. Увек је ту. Подиже ме, гура, даје ми највећу снагу, најјачи загрљај.
Док тонем у сан,поново онај исти, одвратни страх. Савладава ме, осећам да ме побеђује. Како ћу заспати, како ћу осетити мир и топлину ако моја рука једн ноћи не буде била ту да ме помилује? Показаће ми путеве,подизаће свој прст када то буде требало,сачуваћу понос, образ. Али какав ћу сан сањати и да ли ћу моћи да заспим ако ме не помилује, не пожели ми лаку ноћ? Мој јецај пали светло у соби. ,,Сањала си нешто ружно анђеле?”. И док ме моја рука водиља најтоплије грли,не морам ни да одговорим. Она све зна. Јако ме стеже. Осећам се сигурно. Разумемо се. Не проговарам.

Јасно ми је. Моја водиља ће увек бити ту. Моја сигурна лука. Моје најсигурније склониште. Увек када ми затреба.

Уна Ранчић VIII4


Мој дом

Дом није место у ком боравимо. То је место где смо начинили прве кораке, изговорили прве речи и то је место у које увек желимо да се вратимо, ма где се налазили.

Одувек сам желела да имамо веће двориште. Наше је било мало и увек испуњено разнобојним цвећем. Том цвећу је поклоњено пуно пажње зато што је то био мамин и мој хоби. Огромна кућа умирујуће боје кајсије ми је некако одударала од свега тога. Та кућа ми је пружала сигурност, али је изгледала огромно наспрам шарених цветова. Омиљена соба у кући ми је била дневна соба. Била је посвећена уметности. На зидовима су се налазиле модерне слике, као и уља на платну, а у једном углу црна клавинова. Обожавала сам породичне тренутке у којима сам свирала, а Ема ми упорно исправљала и најситније ритмичке грешке. Поред дневне собе се налазила бакина соба. Она је била пренатрпана намештајем. Због тога је бака бирала светле боје – мислила је да ће је белина зидова оживети собу. Ту собу смо сестра и ја свакодневно оплемењивале брдом играчака. Моја соба, највећа соба куће, била је дречаво розе боје. Зашто сам одабрала ту патетичну боју? Омиљени кутак је, наравно, полица за књиге. До скоро она беше испуњена књигама о принцезама, Теи Стилтон… Сада су те књиге замењене научно – фантастичним. Кроз прозор собе видео се огромни орах, који ме је док сам била млађа подсећао на чудовиште. Такође се видела и кућица мог пса, Љупке. Она би ме ноћу храбро штитила од чудовишног ораха и његових становника, сова.

Преселила сам се у други град. Својим ситницама сам обележила нови дом. Кад погледам и мало боље размислим, све је то бледа копија моје куће.

Софија Стојановић VII1