УЏБЕНИЦИ ЗА УЧЕНИКЕ ОШ „Краљ Александар I“

Важећа листа уџбеника за школску 2019/2020.

Листе изабраних уџбеника можете преузети из табеле:

РАЗРЕДЛИСТА УЏБЕНИКА ЗА ПРЕУЗИМАЊЕНАПОМЕНА
ПРВИПреузми листу за ПРВИ разредНово! Важи од школске 2019/2020
ДРУГИПреузми листу за ДРУГИ разредНово! Важи од школске 2019/2020
ТРЕЋИПреузми листу за ТРЕЋИ разред
ЧЕТВРТИПреузми листу за ЧЕТВРТИ разред
ПЕТИПреузми листу за ПЕТИ разред
ШЕСТИПреузми листу за ШЕСТИ разредНово! Важи од школске 2019/2020
СЕДМИПреузми листу за СЕДМИ разред
ОСМИПреузми листу за ОСМИ разред

Награђени радови

СРЕЋНА САМ KАД…

           Срећа. Срећу понекад чине мале, а понекад и не баш тако мале ствари. Срећа је по мом мишљењу некако заразна. Толико пута би и мени заиграо осмех на лицу када бих видела да се неко мени драг смеје.           

            Понекад  нас могу усрећити и неке успомене. Мој најбољи друг и ја имамо нашу посебну песму. На његовом рођендан  његов брат је појачао  звучнике до краја и пустио ту песму. Скакали смо, грлили се, викали, певали и једноставно уживали у тих неколико минута песме. Сада, кад год се сетим тога, појави ми се огроман осмех на лицу. Ето смејем се и сада!

            Заувек ћу памтити братовљеве и моје сузе радоснице када су нам рекли да ћемо добити сестру од ујака. Цео дан сам трчкарала по кући и запиткивала маму : ,,Kако ће се звати? Да ли ће имати дугу браон косу као ја? У којој соби ће бити беба?“  И то сам свако питање поновила бар по десет пута.

            Kада сам била мала, имала сам свакодневне  туче  јастуцима са братом после школе. Дешавало се да се толико дуго и гласно смејем да почнем да штуцам и онда ми смех буде чудан и испрекидан, али је ипак био искрен.

            У свету је постало чудно да неко иде улицом насмешен, срећан без икаквог посебног разлога. Сви иду некако намрштени и покисли, као да су заборавили на срећу. Искористи дан, живот. Једноставно набаци осмех на лице ,настави право, гази ка успеху јер не знаш колико је људи дало један део себе, свог живота да би се ти сада могао смејати.

            У животу ћемо имати успоне и падове, победе и поразе, али уз добре пријатеље и подршку породице неће бити тешко да кроз све то прођемо са осмехом. И на крају, срећа је начин живота. То је пут који ми бирамо, али кроз који не пролазимо сами. Срећа је стаза до успеха. Стаза која кривуда кроз стазе љубави, пријатељства и породице. Срећа је све то заједно. А ја? Ја сам срећна кад схватим колико дивних и посебних људи имам око себе. Људи са којима сам спремна да прођем кроз овај чудан пут-живот раме уз раме. Људи које волим бескрајно и који воле мене. Ти људи због којих не планирам да скидам осмех са лица . Људи због којих сам срећна!

                         Дуња Прентић VI

   Треће место на општинском литерарном такмичењу  „ Пријатељи деце“

Матијина изложба: „Сећања“

Ученик наше школе Матија Штифанић  је 09.05.2019. године организовао донаторску изложбу како би прикупио новац за пут у Аушвиц и наставио снимање документарног филма о својој прабаки која је преживела страдања у злогласном логору Аушвиц.

Изложба је одржана у холу школе, а изложени су Матијини цртежи, рађени веома упечатљивим и занимљивим техникама. Директор школе и Матија одржали су кратке говоре. Изложба је била веома посећена, те је Матија сакупио довољно средстава да реализује жељено путовање.

Његове утиске са путовања, објављујемо у наставку овог чланка.

ПУТОПИС- Мој пут у „Аушвиц“

Када сам у четвртом разреду први пут прочитао мемоаре своје прабаке која је преживела Концентрациони логор у Пољској „Аушвиц“, пожелео сам да одем тамо.  Моју жељу тада нико није озбиљно схватио. Али, након две године саопштио сам родитељима да сам одлучан у томе и да стварно желим да отпутујем .  Мама и тата су тада схватили да сам стварно одлучан у тој идеји, али нисмо имали довољно новца да је и реализујемо. Данима сам размишљао како да скупим новац и на памет ми је пала сјајна идеја: „Пошто сам одувек много волео да цртам, смислио сам да нацтрам цртеже инспирисане прабакиним мемоарима, организујем донаторску изложбу и скупим паре за пут. Након неколико месеци цртања, припрема и осмишљавања, изложба је одржана, под симболичним називом „Сећања“, у знак сећања на моју прабаку и њене дане проведене у логору. Као и давне 1943. кад је прабака возом депортована са логора на Бањици, мама, тата, дека, прабакин син, који никада пре није био у Аушвицу, и ја, укрцали смо се у воз. Од самог почетка све то је бележила камера нашег породичног пријатеља, сниматеља. Пролазећи кроз непрегледну равницу  Паноније, стигли смо у Будимпешту, где нас је чекао кратак предах јер нас следећег јутра чекао нови пут ка Пољској.              

Таман кад смо помислили да све иде по плану, креће нова авантура. Било је немогуће наћи такси у Будимпешти у пет ујутру. И оног тренутка када смо помислили да нећемо стићи на воз, на улици се појавио он – ДИ-ЏЕЈ, редитељ и текстописац који је пристао да нам помогне. Покушао је да позове неколико таксија, али у то време ниједан такси није био слободан. И онда је донео најбољу одлуку, да се до железничке станице одвеземо градским превозом. Био је толико љубазан да је кренуо са нама. Бусом смо брзо стигли до станице где je требалo да ухватимо трамвај, али он нам је побегао испред носа. Дечко је преко пута угледао такси станицу, отрчао и резервисао нам два таксија. На железничку станицу смо стигли пет минута пре поласка воза. У даљини смо видели наш воз. Нови изазов је био да се, када стигнемо у Брецлав за девет минута и да се укрцамо на следећи воз, што смо и успели. Пролазећи кроз Словачку, Чешку и Пољску, стигли смо у Ошвиенћим, Аушвиц какав је био његов назив за време немачких окупација. Коначно се остварио мој сан. Следећег дана  је била организована посета музеја, на месту некадашњег логора. Обишли смо све делове логора, али је највећи утисак на мене оставила барака смрти, зидана барака у којој су логораши проводили своје последње дане.  Након два дана проведена у Аушвицу дошло је и време за повратак кући. Укрцали смо се у воз који је возио до Катовица. У Катовицама смо се укрцали у воз који је возио до Рациборжа, маленог града у Пољској одакле је ишао воз до Будимпеште. Када смо помислили да више неће бити изазова, тај воз нам се покварио у сред Пољске. Након мање од сат времена напокон је стигао нови воз и стигли смо до Рациборжа. На тој станици није било живе душе. Чекали смо и чекали. На станици је било хладно и нисмо били сигурни да смо на добром месту. Међутим, убрзо су почели да се појављују неки људи на станици, и онда се појавио наш воз, и вагон са спаваћим колима. Једва смо чекали да се укрцамо и да легнемо да спавамо јер смо већ били много уморни. Када смо се укрцали, чекао нас је строги Немац, стјуард нашег вагона. Откључао нам је купее и кад смо ушли у један од њих, схватили смо да ово ипак неће бити удобнији део путовања. Купеи су били толико мали да нисмо могли ни да се окренемо у њима. Пробудили смо се око седам ујутру и већ смо били у Мађарској. Стјуард нам је за добро јутро донео капућино и топлу чоколаду. Стигли смо у Будимпешту, где нас је чекао комби до Новог Сада. Након  четири сата такве вожње стигли смо до Новог Сада, а недуго после тога и до Београда.       

Колико год је ово путовање стресно, изазовно, потресно, али пре свега авантуристичко, не може ни да се пореди са оним што је прабака преживела. Не само у логору, него и на свом путовању. Путовању од Аушвица до тадашње Југославије, путовању од хапшења, па до слободе која је њој и њеним другарицама тада била главни мотив да преживe и као што је једна од њених другарица која је умрла у логору говорила: „Ох како би било лепо када би ми све преживеле овај пакао и да се вратимо у нашу дивну домовину Југославију“.

                                                                                                       Матија Штифанић VI-1

Мали песници наше школе

Наша више пута награђивана ученица Хелена Татић је ове године учествовала на Међународном фестивалу младих песника у Сремској Митровици, а њена песма се нашла у зборнику песамаМашта и снови“.

 Птичји хор

На високом дрвету у мирној улици

само једна птичица је певала.

Свако јутро ме је будила,

по цео дан и увече се јављала.

Некада сама,

некада заједно са другим птицама,

слале су мелодију мешовитог хора.

Певале су и цвркутале,

скривене иза цвасти реса дрвета брезе.

У ваздуху се чула музика

увек је била друга мелодија,

живела сам за дане пуне птица певачица.

Пролеће је мирисало

у чистом и шареном граду

на обалама реке Изар.

Моје птичице су певале и у тами

птичји хор ми је пружао миран сан,

једва сам чекала сутрашњи

прекрасан дан.

                                                                                                   Хелена Татић VI1

Одбрана паркића

Тужан, легао сам да спавам са оптерећујућом мисли да је ово најгора недеља у мом животу. Мада морам признати, некако сам знао да све те успомене везане за наш паркић не могу тек тако нестати. Знао сам да је та дивна енергија ван времена и простора, да је већа од свих нас. Знао сам да не смемо напустити то место, да га морамо чувати. „Сутра ћу окупити све у паркићу“, изговорио сам гласно. „Да, да, у праву си “, мислим да сам чуо одговор…

Ујутру сам својој екипи пустио поруку: „После школе се гледамо  у паркићу! Обавезујуће за све! Морам нешто важно да вам кажем“. Једна за другом стизале су брзе, кратке поруке: „ОК“. 

Сео сам на наше место, и гледао како екипа стиже. Сви до једног су били нестрпљиви. „Осећам да ће се ово добро завршити“, рекао сам. „Како знаш?“, повикали су узбуђено очекујући наставак приче. „Једноставно знам.“ Сви смо ћутали и гледали једни друге, као увек, директно у очи.

„Могу ли да вам се придружим?“, запита човек и седе на траву поред нас. „Звали сте ме да се договоримо, и ја сам дошао“, рече он мирно, сигурним гласом, некако званично. У првом тренутку  нисмо успели да схватимо ко је човек поред нас. Паркић као паркић је увек пун људи. Незнанац поред нас је имао необично младе, насмејане очи између бора и седих праменова. Црн, елегантан капут и кравата деоловали су нестварно на трави између маслачка и белих рада. У рукама је држо писмо и подигао га увис у знак распознавања.„То је наше писмо председнику општине!“, повикали смо у глас. „Да, да, тако је “, загонетно нас је погледао. „Дакле сада се знамо. Прочитао сам ваше писмо и јасно ми је да желите да задржите ваш паркић. Оно што нисам очекивао је, морам признати, да сте спремни и да преговарате?“, подигао је једну обрву, и уозбиљио се. „Јесмо! Јесмо!“, повикао сам. Другари су ме уплашено погледали. „Хајде, реци“, смирено рече неочекивани гост. „Знате, ми знамо да нашем граду требају и продавнице. Па, видите, наш паркић и није тако мали. Има овде места и за продавницу и за нас“, рекао сам уз уздах који се ненадано истргао из груди. „Е, драга децо, зато сам и дошао. У праву си, одлучили смо да направимо продавницу“, спустио је главу. „Али, само до половине вашег паркића.“ Погледали смо се збуњено. Брзо, лако, прелетали су погледи од једног до другог тражећи знак да ли је ово разлог за срећу или… Почели смо да устајемо, као по команди. „Станите децо, није то све!“, повикао је човек у капуту. „Не само да ћемо задржати половину паркића, средићемо га. Направићемо најлепши паркић у граду!“ „Стварно?“, питао сам у неверици. „Да, да стварно. И ви сте заслужни за то. Ово ваше писмо је најлепше писмо које сам икада добио. Ваша искрена жеља да задржите паркић, али и разумевање за потребе других нам је отворила очи. Овај паркић морамо да задржимо, јер у њему расту добра деца“, пружајући руку ка мени да му помогнем да устане, наставио је: „Имамо само један захтев.“ Усхићено смо гледали, спремни да прихватимо. „Чуваћете паркић за децу која долазе“.И сви повикасмо у глас: „ Наравно! Да! Увек!“

Гледајући како се човек у капуту удаљава, моја екипа ме гледала са неверицом: „Како си знао да ће се добро завршити?“ Само сам слегао раменима и намигуо: „Ех, да бар знам.“

                                                                 Марта Миловановић VI2,

                                              Друго место на литерарном конкурсу „Мој крај приче“                                     

                                                                 Ментор: Вера Поледицa

Литерарни кутак

Ја као јунак бајке

            Једног  тмурног, облачног дана седела сам у дневној соби и досађивала се. „Убијала“ сам време гледајући у ТВ на коме није било  ничег занимљивог. Одједном сам чула куцкање на прозору.

            Немогуће, ми смо на четвртом спрату – помислила сам. Преварила сам се. На прозору је била мала вила, не већа од мог длана, беспомоћна и забринута. Брзо сам отворила прозор, и даље не верујући својим очима.

–  Ниси ваљда и ти једна од њих?  –  упита ме са очајањем у гласу.

–  Од којих? – упитах збуњено.

–  Од оних који убијају Време.

–  Не, никако. – разуверих је ја.

Јадна мајушна вила укратко ми је објаснила да је у страшној журби, пошто је њена краљица Време у јако лошем стању. Толико њих свакодневно убија Време да је она изгубила вољу за животом. Замолила ме је за помоћ, да кренем са њом и покушам да разуверим краљицу. Све око мене постало је мутно и магловито и зачас сам се створила у некаквој палати на облацима.  Свуда унаоколо налазили су се часовници свих облика, величина и врста – зидни, са клатном, са кукавицом, будилници разних боја, ручни, пешчани, џепни, сунчани, старински, модерни, сви које је људска рука икада направила! Око њих су лепршале мале виле и вилењаци, поправљајући их и бринући се о њима. Застала сам да ближе осмотрим тај чудни свет у ком сам се нашла, али изгледа да није било времена за то. Не часећи ни часа, моја нова познаница повела ме је ка великом , раскошном степеништу до прелепог кревета са балдахином. Свод је био од облака, а завесе од прозирне светлуцаве паучине. На њему је лежала најлепша девојка коју сам икада видела. Изгледала је јако уморно , исцрпљено и слабашно. Пружила ми је своју бледу танушну руку, погледала ме нежним плавим очима и прошапутала речи доброошлице.  Упитала ме је  зашто толико њих жели да убије Време. Почела  сам да јој причам колико нам је свима она драгоцена. На сваком контролном задатку  сви би дали све на свету за још неки минут. Док ујутру каснимо у школу или на посао, прижељкујемо да је времена што више. Док трчимо за аутобусом, и секунде су врло важне. Док смо на одмору и путовањима, време просто лети.

Са сваком мојом реченицом враћала јој се боја у бледо лице и изгледала је све снажније и здравије.

Када нам је много лепо просто пожелимо да тај тренутак траје вечно. А када сам јој рекла да моја мама стално говори да једину ствар коју нико не може да врати је изгубљено време, она је искочила из кревета, са осмехом на лицу, док су јој се слапови чаробно беле косе спуштали све до стопала. Ухватила ме је за руке, весело завртела и запевала нестварно лепим гласом. Обузела ме је слатка вртоглавица, склопила сам очи на тренутак, и када сам их поново отворила, налазила сам се у својој дневној соби.

Помислила сам да све ово само сањала, али на прозорском симсу седела је моја другарица вилица и послала ми пољубац. Поздравила ме је речима: „Време ће увек бити ту за тебе.“

                                                                                                    Вања Богданоски VI2

ВЛАДАНОВИ ИЗВАНРЕДНИ РЕЗУЛТАТИ И НА ДРЖАВНОМ ТАКМИЧЕЊУ ИЗ ПРОГРАМИРАЊА!!!

Изванредни Владан Милићевић 5/3, је на државном такмичењу из Информатике и рачунарства у програмирању освојио Другу награду у категорији такмичара 5. и 6. разреда основне школе.

Државно такмичење одржано је 19.маја 2019. у Београду на рачунарком факултету, истога дана уручена му је Диплома за освојену Прву награду на окружном такмичењу града Београда из информатике.

Владан је успешан и у другим областима, а поред програмирања, такмичи се и у шаху, математици…

Честитамо Владану на постигнутим резултатима и желимо му да наступа у победничком маниру на свим будућим такмичењима.

Снежана Цвејић,
наставник информатике и рачунарства

МАЛА ШКОЛА РОДИТЕЉСТВА 4

Поштовани, из организационих разлога предавања ће бити одржавана у учионици коју деле одељења 2/1 и 2/3.

Време одржавања остаје исто, четвртком у 18:45 према распореду у позивници.

Хвала на разумевању.

РАСПОРЕДИ ЗА ЈУН 2019.

Од понедељка, 03.јуна 2019., важиће нови распореди за ученике, јер осми разред завршава са редовном наставом и до 13.јуна пратиће ПРИПРЕМНУ НАСТАВУ за полагање завршног испита.

РАСПОРЕДЕ МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ КЛИКОМ НА ТЕКСТ-ЛИНК

РАСПОРЕД ЧАСОВА РЕДОВНЕ НАСТАВЕ за ученике петог, шестог и седмог разреда у ПЛАВОЈ СМЕНИ

РАСПОРЕД ЧАСОВА РЕДОВНЕ НАСТАВЕ за ученике петог, шестог и седмог разреда у ЦРВЕНОЈ СМЕНИ

РАСПОРЕД ЧАСОВА ПРИПРЕМНЕ НАСТАВЕ за ученике ОСМОГ разреда у ПЛАВОЈ СМЕНИ

РАСПОРЕД ЧАСОВА РЕДОВНЕ НАСТАВЕ за ученикеОСМОГ разреда у ЦРВЕНОЈ СМЕНИ