Матијина изложба: „Сећања“

Ученик наше школе Матија Штифанић  је 09.05.2019. године организовао донаторску изложбу како би прикупио новац за пут у Аушвиц и наставио снимање документарног филма о својој прабаки која је преживела страдања у злогласном логору Аушвиц.

Изложба је одржана у холу школе, а изложени су Матијини цртежи, рађени веома упечатљивим и занимљивим техникама. Директор школе и Матија одржали су кратке говоре. Изложба је била веома посећена, те је Матија сакупио довољно средстава да реализује жељено путовање.

Његове утиске са путовања, објављујемо у наставку овог чланка.

ПУТОПИС- Мој пут у „Аушвиц“

Када сам у четвртом разреду први пут прочитао мемоаре своје прабаке која је преживела Концентрациони логор у Пољској „Аушвиц“, пожелео сам да одем тамо.  Моју жељу тада нико није озбиљно схватио. Али, након две године саопштио сам родитељима да сам одлучан у томе и да стварно желим да отпутујем .  Мама и тата су тада схватили да сам стварно одлучан у тој идеји, али нисмо имали довољно новца да је и реализујемо. Данима сам размишљао како да скупим новац и на памет ми је пала сјајна идеја: „Пошто сам одувек много волео да цртам, смислио сам да нацтрам цртеже инспирисане прабакиним мемоарима, организујем донаторску изложбу и скупим паре за пут. Након неколико месеци цртања, припрема и осмишљавања, изложба је одржана, под симболичним називом „Сећања“, у знак сећања на моју прабаку и њене дане проведене у логору. Као и давне 1943. кад је прабака возом депортована са логора на Бањици, мама, тата, дека, прабакин син, који никада пре није био у Аушвицу, и ја, укрцали смо се у воз. Од самог почетка све то је бележила камера нашег породичног пријатеља, сниматеља. Пролазећи кроз непрегледну равницу  Паноније, стигли смо у Будимпешту, где нас је чекао кратак предах јер нас следећег јутра чекао нови пут ка Пољској.              

Таман кад смо помислили да све иде по плану, креће нова авантура. Било је немогуће наћи такси у Будимпешти у пет ујутру. И оног тренутка када смо помислили да нећемо стићи на воз, на улици се појавио он – ДИ-ЏЕЈ, редитељ и текстописац који је пристао да нам помогне. Покушао је да позове неколико таксија, али у то време ниједан такси није био слободан. И онда је донео најбољу одлуку, да се до железничке станице одвеземо градским превозом. Био је толико љубазан да је кренуо са нама. Бусом смо брзо стигли до станице где je требалo да ухватимо трамвај, али он нам је побегао испред носа. Дечко је преко пута угледао такси станицу, отрчао и резервисао нам два таксија. На железничку станицу смо стигли пет минута пре поласка воза. У даљини смо видели наш воз. Нови изазов је био да се, када стигнемо у Брецлав за девет минута и да се укрцамо на следећи воз, што смо и успели. Пролазећи кроз Словачку, Чешку и Пољску, стигли смо у Ошвиенћим, Аушвиц какав је био његов назив за време немачких окупација. Коначно се остварио мој сан. Следећег дана  је била организована посета музеја, на месту некадашњег логора. Обишли смо све делове логора, али је највећи утисак на мене оставила барака смрти, зидана барака у којој су логораши проводили своје последње дане.  Након два дана проведена у Аушвицу дошло је и време за повратак кући. Укрцали смо се у воз који је возио до Катовица. У Катовицама смо се укрцали у воз који је возио до Рациборжа, маленог града у Пољској одакле је ишао воз до Будимпеште. Када смо помислили да више неће бити изазова, тај воз нам се покварио у сред Пољске. Након мање од сат времена напокон је стигао нови воз и стигли смо до Рациборжа. На тој станици није било живе душе. Чекали смо и чекали. На станици је било хладно и нисмо били сигурни да смо на добром месту. Међутим, убрзо су почели да се појављују неки људи на станици, и онда се појавио наш воз, и вагон са спаваћим колима. Једва смо чекали да се укрцамо и да легнемо да спавамо јер смо већ били много уморни. Када смо се укрцали, чекао нас је строги Немац, стјуард нашег вагона. Откључао нам је купее и кад смо ушли у један од њих, схватили смо да ово ипак неће бити удобнији део путовања. Купеи су били толико мали да нисмо могли ни да се окренемо у њима. Пробудили смо се око седам ујутру и већ смо били у Мађарској. Стјуард нам је за добро јутро донео капућино и топлу чоколаду. Стигли смо у Будимпешту, где нас је чекао комби до Новог Сада. Након  четири сата такве вожње стигли смо до Новог Сада, а недуго после тога и до Београда.       

Колико год је ово путовање стресно, изазовно, потресно, али пре свега авантуристичко, не може ни да се пореди са оним што је прабака преживела. Не само у логору, него и на свом путовању. Путовању од Аушвица до тадашње Југославије, путовању од хапшења, па до слободе која је њој и њеним другарицама тада била главни мотив да преживe и као што је једна од њених другарица која је умрла у логору говорила: „Ох како би било лепо када би ми све преживеле овај пакао и да се вратимо у нашу дивну домовину Југославију“.

                                                                                                       Матија Штифанић VI-1