Одбрана паркића

Тужан, легао сам да спавам са оптерећујућом мисли да је ово најгора недеља у мом животу. Мада морам признати, некако сам знао да све те успомене везане за наш паркић не могу тек тако нестати. Знао сам да је та дивна енергија ван времена и простора, да је већа од свих нас. Знао сам да не смемо напустити то место, да га морамо чувати. „Сутра ћу окупити све у паркићу“, изговорио сам гласно. „Да, да, у праву си “, мислим да сам чуо одговор…

Ујутру сам својој екипи пустио поруку: „После школе се гледамо  у паркићу! Обавезујуће за све! Морам нешто важно да вам кажем“. Једна за другом стизале су брзе, кратке поруке: „ОК“. 

Сео сам на наше место, и гледао како екипа стиже. Сви до једног су били нестрпљиви. „Осећам да ће се ово добро завршити“, рекао сам. „Како знаш?“, повикали су узбуђено очекујући наставак приче. „Једноставно знам.“ Сви смо ћутали и гледали једни друге, као увек, директно у очи.

„Могу ли да вам се придружим?“, запита човек и седе на траву поред нас. „Звали сте ме да се договоримо, и ја сам дошао“, рече он мирно, сигурним гласом, некако званично. У првом тренутку  нисмо успели да схватимо ко је човек поред нас. Паркић као паркић је увек пун људи. Незнанац поред нас је имао необично младе, насмејане очи између бора и седих праменова. Црн, елегантан капут и кравата деоловали су нестварно на трави између маслачка и белих рада. У рукама је држо писмо и подигао га увис у знак распознавања.„То је наше писмо председнику општине!“, повикали смо у глас. „Да, да, тако је “, загонетно нас је погледао. „Дакле сада се знамо. Прочитао сам ваше писмо и јасно ми је да желите да задржите ваш паркић. Оно што нисам очекивао је, морам признати, да сте спремни и да преговарате?“, подигао је једну обрву, и уозбиљио се. „Јесмо! Јесмо!“, повикао сам. Другари су ме уплашено погледали. „Хајде, реци“, смирено рече неочекивани гост. „Знате, ми знамо да нашем граду требају и продавнице. Па, видите, наш паркић и није тако мали. Има овде места и за продавницу и за нас“, рекао сам уз уздах који се ненадано истргао из груди. „Е, драга децо, зато сам и дошао. У праву си, одлучили смо да направимо продавницу“, спустио је главу. „Али, само до половине вашег паркића.“ Погледали смо се збуњено. Брзо, лако, прелетали су погледи од једног до другог тражећи знак да ли је ово разлог за срећу или… Почели смо да устајемо, као по команди. „Станите децо, није то све!“, повикао је човек у капуту. „Не само да ћемо задржати половину паркића, средићемо га. Направићемо најлепши паркић у граду!“ „Стварно?“, питао сам у неверици. „Да, да стварно. И ви сте заслужни за то. Ово ваше писмо је најлепше писмо које сам икада добио. Ваша искрена жеља да задржите паркић, али и разумевање за потребе других нам је отворила очи. Овај паркић морамо да задржимо, јер у њему расту добра деца“, пружајући руку ка мени да му помогнем да устане, наставио је: „Имамо само један захтев.“ Усхићено смо гледали, спремни да прихватимо. „Чуваћете паркић за децу која долазе“.И сви повикасмо у глас: „ Наравно! Да! Увек!“

Гледајући како се човек у капуту удаљава, моја екипа ме гледала са неверицом: „Како си знао да ће се добро завршити?“ Само сам слегао раменима и намигуо: „Ех, да бар знам.“

                                                                 Марта Миловановић VI2,

                                              Друго место на литерарном конкурсу „Мој крај приче“                                     

                                                                 Ментор: Вера Поледицa