Литерарни кутак

Ја као јунак бајке

            Једног  тмурног, облачног дана седела сам у дневној соби и досађивала се. „Убијала“ сам време гледајући у ТВ на коме није било  ничег занимљивог. Одједном сам чула куцкање на прозору.

            Немогуће, ми смо на четвртом спрату – помислила сам. Преварила сам се. На прозору је била мала вила, не већа од мог длана, беспомоћна и забринута. Брзо сам отворила прозор, и даље не верујући својим очима.

–  Ниси ваљда и ти једна од њих?  –  упита ме са очајањем у гласу.

–  Од којих? – упитах збуњено.

–  Од оних који убијају Време.

–  Не, никако. – разуверих је ја.

Јадна мајушна вила укратко ми је објаснила да је у страшној журби, пошто је њена краљица Време у јако лошем стању. Толико њих свакодневно убија Време да је она изгубила вољу за животом. Замолила ме је за помоћ, да кренем са њом и покушам да разуверим краљицу. Све око мене постало је мутно и магловито и зачас сам се створила у некаквој палати на облацима.  Свуда унаоколо налазили су се часовници свих облика, величина и врста – зидни, са клатном, са кукавицом, будилници разних боја, ручни, пешчани, џепни, сунчани, старински, модерни, сви које је људска рука икада направила! Око њих су лепршале мале виле и вилењаци, поправљајући их и бринући се о њима. Застала сам да ближе осмотрим тај чудни свет у ком сам се нашла, али изгледа да није било времена за то. Не часећи ни часа, моја нова познаница повела ме је ка великом , раскошном степеништу до прелепог кревета са балдахином. Свод је био од облака, а завесе од прозирне светлуцаве паучине. На њему је лежала најлепша девојка коју сам икада видела. Изгледала је јако уморно , исцрпљено и слабашно. Пружила ми је своју бледу танушну руку, погледала ме нежним плавим очима и прошапутала речи доброошлице.  Упитала ме је  зашто толико њих жели да убије Време. Почела  сам да јој причам колико нам је свима она драгоцена. На сваком контролном задатку  сви би дали све на свету за још неки минут. Док ујутру каснимо у школу или на посао, прижељкујемо да је времена што више. Док трчимо за аутобусом, и секунде су врло важне. Док смо на одмору и путовањима, време просто лети.

Са сваком мојом реченицом враћала јој се боја у бледо лице и изгледала је све снажније и здравије.

Када нам је много лепо просто пожелимо да тај тренутак траје вечно. А када сам јој рекла да моја мама стално говори да једину ствар коју нико не може да врати је изгубљено време, она је искочила из кревета, са осмехом на лицу, док су јој се слапови чаробно беле косе спуштали све до стопала. Ухватила ме је за руке, весело завртела и запевала нестварно лепим гласом. Обузела ме је слатка вртоглавица, склопила сам очи на тренутак, и када сам их поново отворила, налазила сам се у својој дневној соби.

Помислила сам да све ово само сањала, али на прозорском симсу седела је моја другарица вилица и послала ми пољубац. Поздравила ме је речима: „Време ће увек бити ту за тебе.“

                                                                                                    Вања Богданоски VI2