Литерарни кутак

Све ће то народ позлатити

Лаза Лазаревић је био један од наших најобразованијих и најбољих приповедача и лекара, представник реализма у књижевности. Стварао је и живео у другој половини XIX века. Ову приповетку је написао осамдесетих година и у њој приказао мучну борбу за слободу у Србији, описујући тешко повређеног војника који се враћа кући из рата. Приповедач детаљно описује и изглед ликова и њихово понашање и природу.

Радња почиње у предвечерје, на пристаништу на обали Саве. Писац залазак сунца описује персонификацијом: ,,Сунце се беше расплануло у далекој прекосавској равници“, а сунчеве зраке који су са заласком сунца све ређи и ређи, пореди са великом страшном руком, ,,дугачки, светли беличасти зраци пружаху се у небо, као да је отуд са запада помолио неко грдну шаку са раширеним и нагоре окренутим прстима“.

Главни ликови су Благоје казанџија и капетан Танасије Јеличић. Док је Благоје стално у покрету и узнемирен, капетан је стрпљив и сталожен. Упечатљиво је да га приповедач описује као спој супротности – истовремено је и сељак и господин и носи аљкаву униформу, а чисто белу кошуљу и чисту ,,као млеко’’ сабљу

Капетана најпре узнемирава Благојева нервоза. Исто се дешава и са нама читаоцима. Када се капетан интересује где је војник повређен, Благоје одговара неодређеним покретима руку. Тако ни ми не сазнајемо колико му је син тешко повређен. Следећа упадљива сцена је када Благоје у кафани одгурује столицу са поломљеном ногом: „Што ће ово чудо овде?“  Још је непријатније када капетану скреће пажњу на ратног инвалида који без ноге проси пред црквом. Благоје сматра да би му „боље било сто пута да је умро“.

У првом делу приче приче Благоје је узнемирен, а капетан смирен. У другом делу, Благоје спава а капетан, који је срећно дочекао своју породицу, одједном види младића без ноге и руке и ужаснуто схвата да је то казанџијин син. Оставља дете и жури да помогне младићу, а затим и да пробуди Благоја.

Приповедач је хтео да пренесе поруку да народ и држава треба да цене жртве које су војници поднели у рату и да није фер да они немају средстава за живот. Ту поруку преноси Благоје. Он најпре каже „Све ће то народ позлатити“, „Све ће то теби бог платити“ , а на крају умире разочаран јер се ништа од тога није десило. Неки људи су у почетку заиста помогли и дали прилог а, неки су се, као капетаница, склонили да не гледају несрећу.

Ја сам издвојила суморну реченицу: „Све избледи: и одушевљење, и љубав, и дужност и сажаљење и не можеш ка више познати као ни топузова вранца који је некад добијао сваку трку а сад окреће сухачу“.

                                                                                                           Лена Плели VIII2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *