„Пријатељи деце“ Нови Београд-Награђени радови

Новембар, 2019. године
Награђене ученице са наставницом

Ученица: Вишња Симовић Савић 6/2, друга награда,
наставница Вера Поледица

Мачка

Кад из тмине ноћи блесну као златне очи,
кад чујеш ту притајену рику
и видиш тај реп што је увек немиран
препознаћеш свима познатог лијиног лукавог сарадника – мачку.

Кад угледаш те шапе
што су некада тумарале дивљином,
кад се сетиш те тихе песме предења
која те подсећа на брке што приповедају о мудрости те прастаре лозе.

И свака мачка има свој трон,
кућна мачка седи на прозорском окну,
рис је пронашао свој дом у грању виског дрвећа,
пума се пење на неки високи камен,
а цар свих животиња лав
њему не треба посебно место
јер његов трон је његово лавље срце.

И то су списи које нам мачке приповедају предењем,
мјаукањем певају химне мудрости,
у њиховим дубоким бунарима среће спознајемо себе.



Софија Полић, 5/3
друга награда,
наставница, Александра Тошић

ЛУКИЋЕВА ЗАВРЗЛАМА

Једног сасвим нормалног дана шетала сам по земунском парку са другарима. Било је лето и сви смо били напољу. После неког времена моја другарица Уна и ја кренуле смо кући.
Ишле смо аутобусом, али – после неколико минута – у аутобусу је почела да се спушта црна магла, коју сам само ја могла да видим. Због тога сам изашла из аутобуса и наставила пут преко кеја.
У даљини сам видела необичну силуету човека у црном. Имао је црн шешир, црне панталоне, црне ципеле и, што је најчудније, имао је црну бунду, иако је напољу било скоро четрдесет степени. Окренуо се ка мени и почео да трчи. Успаничила сам се када је био око два метра испред мене. Застао је и у моју руку ставио нешто, а затим нестао. Отворила сам руку, у њој је била мала метална кугла на којој је било црвено дугме где је писало: „ЛУКИЋЕВА ЗАВРЗЛАМАˮ. Из радозналости сам га притиснула.
Испред мене се појавила пудлица, сва дотерана, а на огрлици јој је писало: „ФИФИˮ.
– Помози ми, молим те! – рекла је Фифи.
Почела сам да се шамарам, мислила сам да само сањам. Нисам се будила, а Фифи је цвилела и молила за помоћ:
– Молим те, узми мој поводац и бежи јер не желим да будем са мојом власницом! Она је зла према мени!
– У реду! – рекла сам зачуђено.
– Скидај руке, ти тамо, са моје Фифике! Одмах! – рекла је нека стара жена.
– То је моја газдарица. – рекла је Фифи.
Узела сам Фифи у руке и опет притиснула оно дугме. Створиле смо се на неком пешачком прелазу, не знам ни ја где. На том пешачком била је мала девојчица са својом мајком.
– То је сигурно Јасна. –рекла сам. Морамо да јој помогнемо пре него што се саплете и падне. – рекла сам.
– Да, кад си то схватила? – рекла је Фифи.
– Ти си баш брбљива куца! – рекла сам.
– Знам то! – рекла је дрско Фифи.
Док смо се Фифи и ја расправљале, Јасна је прошла поред нас и саплела се о Фифин поводац. –О, не! – рекла сам. Таман кад сам хтела да помогнем Јасни да устане, иза нас смо чуле познат, али непож ељан глас. Био је то глас Фифине власнице. Притиснула сам опет дугме и створиле смо се у подруму, где је стари мачак довршавао своју вечеру, односно четвртог миша.
– Ко сте ви и шта радите у мом подруму? – рече мачак.
– Ја се зовем Фифета, али можеш ме звати Фифи, а ово је моја помоћница … како се беше зовеш? – Софија… и нисам твоја помоћница.
– Па, Фифи, морам признати да не изгледаш лоше за пудлицу. – рекао је мачак.
– Ни ти не изгледаш лоше за мачора. – рекла је Фифи.
–Да ли вас двоје флертујете, пошто ми није пријатно! – рекла сам. Телефон ми је у том тренутку завибрирао. Заборавила сам да морам да се вратим кући.
– Фифи, морамо да кренемо!
– Софија, хвала ти што си ми помогла да побегнем од своје газдарице, али ја ћу да останем овде.
Поздравиле смо се и стигла сам кући. На свим вестима је било то како су неке Ликућеве песме и приче измењене. Мама ме је питала: – Имаш ли објашњења за ово?
Слегла сам раменима, насмејала се и отишла у собу. А шта је са причама … питају се људи… То је за њих и даље неразјашњена мистерија.


Јелена Ћоровић 8/1,
трећа награда,
наставница Вера Поледица

ЉУБАВНА ПЕСМА
Заљуби се свако
пре или после
битно је само
да се зна шта се хоће!
Прва љубав давно заборављена
остала је само успомена,
отопљена као лед на сунцу,
одлетела као ласта ка југу.
Дечаци гледају,
девојчице вребају,
као мачка на миша,
као планинска киша.
Нежан загрљај,
топао као мај
биће с тобом
као песма с нотом.
Благ пољубац,
Свуда тајац.
Погледи говоре хиљаду речи.
Не може љубав тек тако да се лечи!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *