НОВИНАРСКА СЕКЦИЈА- „ШКОЛСКА КРСТАРИЦА“

Радост Европе 2018.године

„Радост Европе“ је манифестација која се одржава сваке године у Београду почетком октобра. То је један леп догађај у којем деца из разних делова Европе долазе у Србију и уместо у хотелима, спавају у кућама српских ученика. Ове године су деца домаћини из наше школе примала децу Јермене. Деца која су учествовала су: Дуња(6. разред) и њена гошћа Љубаша, Матија (7. разред) и његов гост Роберт, Лена(8. разред) и њена гошћа Диана, и ја (8. разред) и моја гошћа, такође Диана. Матији и мени је био први пут да учествујемо у овој организацији, па је самим тим за нас ово било посебно искуство, док је Лени и Дуњи ово већ други пут, мада су и оне подједнако уживале. Такође је са нама све време био и Ленин брат.
Првог дана када је требало да стигну, била сам много узбуђена. При њиховом доласку сви заједно смо отишли до школе, а затим и кући. Први дан је прошао тако што се моја гошћа Диана кратко одморила, а затим смо сви заједно, деца домаћини и наши гости, отишли до кошаркашких терена како бисмо се сви дружили. Такође, нико осим Роберта није знао да прича енглески језик, а пошто они причају руски, било је тешко за разговарање, али смо успели да се споразумевамо уз помоћ данашње технологије, као и рукама, односно пантомимом. До краја те недеље сам схватила да руски језик помало личи на српски, али не онолико колико људи заправо сматрају.
Другог дана смо већ имали организоване активности са школом, али смо након тога смо сви заједно отишли у тржни центар „Ушће“, а затим у ресторан.
Трећег дана смо ишли на еколошку акцију „Дрво другарства“, где је представник сваке земље која је учествовала засадио по дрво у парку. По договору смо по подне тог дана отишли на Калемегдан. Мислим да им је највећи доживљај био прелазак пешке преко Бранковог моста и поглед са Калемегдана на ушће двеју река. Увече смо отишли код Дуње на палачинке, за које сам сигурна да су им се свиделе.
Пошто смо четвртог дана имали само преподне слободно, по жељи гостију смо отишли у Зоо-врт. Према њиховим речима у Харкову, граду у коме живе, има Зоо-врт, али да није као наш, београдски, па сматрам да им све веома свидело тамо. Након тога смо отишли на панораму пошто никада нису били, и било нам је врло занимљиво. После панораме смо отишли у Дечији културни центар, где су они имали свој први наступ, као и још деце из неколико држава које су учествовале. Наступ им је био невероватан, а након тога смо сви отишли код Лене, где смо заједно играли друштвене игре.
Дошао је и тај пети дан, последњи дан када можемо да се дружимо сви заједно. Они су , нажалост, дуго имали пробе, али је тај дан био врло посебан, Роберту је био рођендан. Нас петоро: Дуња, Матија, Лена, Лука и ја смо хтели да направимо изненађење. Те вечери је био велики концерт деце из свих земаља у Сава центру. Сви наступи су били сјајни, али ми се највише свидео наступ Јермена, вероватно зато што су ми прирасли за срце. Када смо стигли испред школе, Лука и Матија су отишли до Матијине куће како би све припремили, а ми остали смо смислили изговоре и да и ми одемо тамо. Љубаша, Диана и друга Диана су већ знале за изненађење. Када смо отишли сви заједно до Матијине куће, Лука и Матија су испалили конфете, а према Робртовом изразу лица прилично сам сигурна да је изненађење успело. Певали смо му рођенданску песму, дали поклоне, јели торту и причали. Тада смо већ умели да се споразумевано без било каквих помагала. Иако смо се лепо забављали, сви смо били тужни јер смо знали да је сутрадан растанак.
Стигао је и тај дан. Диана и ја смо се спремиле и отишле на место где је требало да дође аутобус. Тамо су сви већ били стигли. Док смо чекали време поласка, сви заједно смо се играли лоптом. Када је требало да уђу у аутобус, изгрлили смо се још једном, и још једном, и још једном. Тада су кренуле и сузе, а мислим да сам баш ја та која их је прва пустила. А једном кад су кренуле нису стале. Невероватно је то колико човек може неког да заволи за тако кратак период. Када су на крају ушли у аутобус, сузе су и даље текле. И нису стале још неко време.
„Радост Европе“ је искуство за цео живот, доживљај који се памти. Ако неко има прилику да учествује, треба то да уради. То је прилика коју немају сви, иако би волели да је имају.Та недеља дође и прође, али остаје оно најважније, а то је још један пријатељ за цео живот.

Јана Теодоровић VIII₂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *