Мој дом

Мој дом

Дом није место у ком боравимо. То је место где смо начинили прве кораке, изговорили прве речи и то је место у које  увек желимо да се вратимо, ма где се налазили.

Одувек сам желела да имамо веће двориште. Наше је било мало и увек испуњено разнобојним цвећем. Том цвећу је поклоњено пуно пажње зато што је то био мамин и мој хоби. Огромна кућа умирујуће боје кајсије ми је некако одударала од свега тога. Та кућа ми је пружала сигурност, али је изгледала огромно наспрам шарених цветова. Омиљена соба у кући ми је била дневна соба. Била је посвећена уметности. На зидовима су се налазиле модерне слике, као и уља на платну, а у једном углу црна клавинова. Обожавала сам породичне тренутке у којима сам свирала, а Ема ми упорно исправљала и најситније ритмичке грешке. Поред дневне собе се налазила бакина соба. Она је била пренатрпана намештајем. Због тога је бака бирала светле боје – мислила је да ће је  белина зидова оживети собу. Ту собу смо сестра и ја свакодневно оплемењивале брдом играчака. Моја соба, највећа соба куће, била је дречаво розе боје. Зашто сам одабрала ту патетичну боју? Омиљени кутак је, наравно, полица за књиге. До скоро она беше испуњена књигама о принцезама, Теи Стилтон… Сада су те књиге замењене научно – фантастичним. Кроз прозор собе видео  се огромни орах, који ме је док сам била млађа подсећао на чудовиште. Такође се видела и кућица мог пса, Љупке. Она би ме ноћу храбро штитила од чудовишног ораха и његових становника, сова.

Преселила сам се у други град. Својим ситницама сам обележила нови дом. Кад погледам и мало боље размислим, све је то бледа копија моје куће.

Софија Стојановић  VII-1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *