Интервју са проф.др Зорицом Томић

Интервју са проф. др Зорицом Томић

Проф. др Зорица Томић посетила је нашу школу 16.априла 2018. године и одржала  предавање о комуникацији.

После предавања смо имале ту привилегију да јој поставимо неколико питања.

Теа: ,,Каква осећања је у Вама изазвала данашња посета нашој школи?“

Проф. Зорица: ,,Прво ми се много допало. Мислим да је овакво предавање за школе врло важно. Петаци и шестаци су још увек мали, али седми и осми разреди би требало  више да уче о комуникацији. Сигурно и наставници  већ раде са вама сличне ствари на часовима одељењске заједнице. Значи, мислим да је то добра идеја и мислим да је комуникација толико важна да би требало да се уведе као обавезан предмет у седми или осми разред, не раније. Да то буде припрема за даље.“

Ања: ,,Коју основну школу сте похађали и који је био Ваш омиљени предмет?“

Проф. Зорица: ,,Ја сам похађала основну школу ,,Влада Аксентијевић“ и многи предмети су ми били занимљиви, а  пре свега природни: физика и хемија, а нарочито хемија.“

Теа: ,,Који Вам је био омиљени наставник?“

Проф. Зорица: ,,Омиљен ми је био учитељ и данас га се сећам. Био је генијалац.“

Ања:,,Да ли сте икада били председник одељења, ортак свима или штребер?“

Проф. Зорица:,,Не, нисам била ни штребер, ни председник одељења. Власт ме никада није интересовала, то је био главни разлог. Нисам била ни штребер, али сам била супер ђак. Тако то иде. Наш систем школства је био генијалан, a не како то сада изгледа на западу – масирање деце да буду савршени, да немају грешака.“

Теа: ,,Да ли можете да се сетите неког тренутка из основне школе који вам је остао у сећању или који вам је био посебно занимљив?“

Проф. Зорица: ,,Било их је хиљаде. Ја сам имала генијално одељење и генијалног учитеља. Нас је учитељ водио месец дана лети у своје село код Горњег Милановца да беремо малине, јер је школа имала свој малињак. Спавали смо у дому који је имао базен у ком су пливале белоушке. Ми који смо знали да пливамо смо имали обавезу да оне који не знају томе научимо. Онда смо имали часове у природи. Спавали смо у задружном дому који је био подељен на два дела. У првом делу дечаци, а у другом девојчице на војничким креветима. Учитељ дође да пољуби свако дете пред спавање. Ми смо га звали тата. Буди нас труба – џез, свира Душко Гојковић, наш чувени џез музичар. У седам ујутру сви боси у пиџамама излазимо на росу. Фискултуру нам држи учитељ, па тек онда прање зуба, итд. Онда доручак – сваког дана је неко био задужен у кухињи, а неко да помаже доктору тј. има улогу медицинског брата или сестре. Онда имамо један час у малој сеоској школи, а наставу напољу на брду. Имали смо и час сликања и учио нас је да пуцамо из ваздушне пушке. Онда смо ишли на имање код сељака да учимо о истом том животу. Увек су двоје – дечак и девојчица, били дежурни у кухињи, пошто су нам жене из села кувале. Они су били дежурни тако што су постављали сто у пет, за нас тридесет. Викендом су нам долазили родитељи, пошто је тамо била кафана, да нас обиђу, а у ствари оду на излет, а ми останемо. Увече обавезно друштвене игре или игранка. Неколико пута нам је организовао ноћни поход. Буди нас у сред ноћи и каже: „Поход, поход!” Ми морамо да се обучемо. Треба у сред мрклог мрака ноћу да нас води у нека брда, и после сат времена хода узбрдо, а ноћ је и немамо батеријску лампу, чујемо неко шуштање и неко викне: “Стој! Лозинка!“ Учитељ каже лозинку и ми се сви избезумимо кад из жбуна изађе сељак са великим брковима који носи неки џак, а у џаку Штаркови слаткиши, пошто је Штарк  био спонзор. Не можете да замислит. Онда имамо сви фотоапарат, па нас је  учио како да правимо слике. Учио нас је и како се праве куће од грана и лишћа – колибе. Ишли смо у малињак и каже нам да у шољи не сме да буде ни једна малина пре него што их толике поједемо да кад зинемо он види последњу у нашим грлима. Какав геније. Значи, ми се наједемо малина и после не идемо у крађу. То вам је била моја основна школа.“

Ања: ,,Школске униформе да или не?“

Проф. Зорица: ,,Да, имали смо униформе и то је било потпуно генијално. Ја мислим да да. Шта фали лекарима, шта фали милиционерима, војним лицима? Униформа је генијална ствар.“

Теа: ,,Шта се то променило у односу на то кад сте Ви ишли у школу и сада?“

Проф. Зорица: ,,Ми смо знали за ред, ту није било разговора. Обожавали смо нашег учитеља. Као што видимо и учитељ се много трудио. Повремено се неко ћушне, али учитељ је радио на томе да се ми осећамо лепо. Зато ја и дан данас причам да сам имала генијалан разред у основној школи. Он је био као наш ћале, а сви ми његова деца. И тако нас је васпитао. Сада је друштво другачије, то су сад много озбиљне теме. Сви студенти који стигну до мене су веома заинтересовани. Они већ хоће да уче.“

Ања: ,,Која је ваша порука за данашње ђаке?“

Проф. Зорица: ,,Да морамо сви да се трудимо да будемо цареви! Да је наш једини посао да будемо цареви. Један живот имамо. Није ово генерална проба никоме! Сваког дана са свима – значи теткица, психолог, наставник, друг из разреда, брат, сестра, родитељ, баба, деда. То вам је моја порука.

Теа: ,,Било нам је задовољство да разговарамо са Вама. Хвала вам на издвојеном времену.“

Теа Станојевић и Ања Рончевић V2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *